Kobre, huligani i mungosi

Ilustracija/Lazar Lazić

Konačno smo tamo gde nam nije mesto. Piksi je u Nemačku poveo makar dvojicu koji umeju da se sastave s loptom. Gledamo te geometre kako hodaju po terenu, nadajući se čudu i radujući se gubitku u loptanju protiv Engleza. To je u stvari bila pobeda u tesnom porazu, Oskar je čestitao Piksiju na utakmici kojom smo zadivili svet. Lako smo mogli da pobedimo, ali nismo umeli da damo gol. To svi umeju osim nas.

Šta se ima događati u igri sa loptom i trčanjem do 14. jula, nije predmet ovog teksta. Nemačka je zemlja fudbala, ovog meseca su ratovi i nedužne žrtve, gladna, ubijena i ranjena deca u senci radosti zbog golova. Igrati se mora a živeti ne.

Bez navijača ne bi ni bilo te igre. Još nema tačnog određenja šta su to navijaci i šta ih dovodi do poželjnog nivoa mahnitosti. Gomila ili rulja koja bodri svoje i rasipa emocije dok tuguje ili slavi. Publika formirana na istovetnoj strasti, kad igraju državni timovi neizbežan je i nacionalni trans. Evo takvi smo mi svi a ne samo ovi trkači po travi, nadmoćniji, pametniji, brži i veštiji, lepši i jači. Ovi na zelenoj livadi, naša su slika pred svetom.

Prethodne kolumne:

Ali, ove godine grupe koje dolaze da ispiju cisterne piva, pa razbijaju glave i noseve pripadnicima grupa drugih boja, dakle takve skupine su u manjini. Skoro da ih nema, ili ih bar nismo primetili. Nemačka policija se dobro spremila za vandalske najezde i smirila ih preventivno. Mada…

Neke strane agencije, a među njima i ruska, poslale su u svet sliku varvarskog obračuna grupe navijača u centru Gelzenkirhena. Tukli su se, zamislite, huligani iz Srbije protiv kolega dal’ iz Engleske, dal’ iz Albanije, etničko poreklo protivnika je važno samo zbog početnih impulsa tuče. Kako je počelo – ne zna se. Te stvari uvek nastaju tako što se ne zna kako su nastale. Videli smo kako se ruše kafeterije, a drvene stolice pucaju na lomne sastavne delove. Korišćene su još motke, šake psovke i brze noge.

Onda je došla policija i divljaci su se razbežali kako bi na vreme stigli na utakmicu. Jer oni su, pre svega, ljubitelji fudbala.

Ali, noseća vest nije o tome. Tuča navijača, pijanih budala i nasilnika, to je uglavnom opšte mesto. Ti mamlazi i dolaze da bi se potukli sa bilo kim i o tome ispredali mitove i legende, kad ovo što je danas bude daleka prošlost.

Zapaženo je međutim, kako javljaju svetske agencije, da je tuči probao da se priključi i nemerljivo joj doprinese i izvesni građanin Danilo Vučić.

Ni po čemu poseban stvor, čak momak u granicama depresivnog proseka, ništa po zanimanju. Osim što je sin svog prezimenjaka Aleksandra, predsednika Srbije. U tuči gde se još nije znalo ko koga bije i zbog čega, Danilo je poželeo da doprinese patriotskoj borbi rulje protiv gomile. Jer, to je bila tuča za srpsku stvar. Zaletao se, ali neki jači momci mu nisu dali: stani Danilo, budalo jedna, gde ćeš? Miruj tu i ne mrdaj.

Danilo je ljutog porekla, niko ne može njega da zaustavi kad je čast Srbije u pitanju. Od takve je sorte, opakog soja i ponosite viteške građe. Pa je počeo da se otima, kako bi utrčao u centar okršaja, pokazao se pred sobom i osvetlao velikom pretku obraz. Ali su ga neki jaki momci ponovo uhvatili za šiju i zaustavili. Ne može i šlus!

Oko Danila su bile Kobre. Pripadnici specijalne jedinice Vojske Srbije, pre svega za posebne borbene operacije. Pošto takvih operacija još nema, zmije čuvaju visoke državne funkcionere i lica od posebne važnosti.

Danilo je lice od posebne važnosti. Za koga? Pre svega za lice od najveće posebne važnosti. Danilo je otišao u Nemačku u pratnju Kobri. Iz dva razloga: da se dečku nešto ne desi, ili da se nekome drugome nešto ne desi od dečka.

Izgleda da su specijalci uradili dobar posao. Sprečili su Danila Vučića da nikoga ne povredi u okršaju za nacionalnu stvar.

Ma koliko Danilo Vučić bio važan za narod i državu, odlazak na prvenstvo Evrope u fudbalu je lično zadovoljstvo i privatno putovanje. Dobro, čak i da je tata udelio par kobri za bezbednost svog adolescenta, mogao je da ga upozori: Danilo, ja sam predsednik države. Gledaj sinko da me ne brukaš, da se ne priča po svetu kako sam čitav specijalni odred poslao za tobom. Ne bi ti bilo prvi put.

U stvari, anamneza Vučića vodi u sfere huliganskog nasilja. Neprekidno nas A. Vučić podseća kako se tukao u Zagrebu i na drugim mestima, pa je to svetlja tačka njegove biografije. Ponosi se njome. Svedoci govore da je njegovo huliganstvo usiljeno, da je među grupom pretendenata na mesto nasilnika bio autsajder. I da je tek u zrelim godinama ispoljio nagoveštene nasilničke moći, zaštićen državnom silom.

To je važna mera vrednosti u familiji Vučić, koja je svoj klimaks doživela onom bizarnom agresijom vukova na društvenim mrežama. Vođa čopora se pojavio u izvornoj verziji, a onda se svaki avlijaner oslikao kao kurjak.

Zbog toga nema glasa iz dvora o Danilu, dečku iz opake loze, koji već mnogo godina nije dete. Novi incidenti mogu da postanu dokaz za još jedan napad na Vučića, njegovu porodicu i sve budnije dinastičke snove. Na Srbiju, naravno, svesrpski sabor i čitav srpski svet.

Poznavao sam neke momke iz Kobri, davno u njihovom začetku. Niko od njih se ne bi upustio u tako nedostojne poslove poput mladih zmija iz ove vojske, kojima je Danilo Vučić postao otadžbina.

Šta si radio kao specijalac u vojsci, tata? – možda će ih pitati neko kad dođe vreme istinske antiutopije.

Čuvao sam Danila da ga ne biju.

A ko je Danilo?

Kako ko? Pa predsednik Srbije!

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare