Vreme za ustajanje

N1

Nisu Milenković i Mitić uhapsili Gašića kad je trebalo i on ih je smenio. Uz mahnitog poglavicu, majstora Batu čuva i svetačka aura iz crkve sv. Jovana, čiji je bio ktitor ili nešto slično. Neimar u teškim grehovima, omalan farbom za svece, velečasni darodavac hrama koji simbolično drži u rukama. Divlja slika na zidu građevine samo je prikazanje neutaživih onostranih ambicija nepismenih radikalskih polutana. Što ne sačuva bog iz dvora, možda će magija vašarskog pravoslavlja. Neiskrena vera i farisejsko ortačenje sa svecima ne mogu da zataškaju teška posrnuća kruševačkog znamenika izraslog iz fuga, bordura, sirove kafe i još sirovije besprizornosti.

Bilo bi pravedno da njega i onoga iznad, progon časnih policajaca i pakt sa nečastivim koštaju vlasti i slobode. Tako bi se to rasplelo u svetu koji drži do sebe. Bilo bi pošteno da inspektor Dušan Mitić metne gvožđa na uflekane ruke prebodobnog Bate, a odmah iza toga i na neopisivo ukaljane pipke njegovog tvorca. U stvari, tako bi moralo da bude, ako ne baš Mitić i Milenković, a onda neko svakako da. Ima još čistih policajaca, javiće se.

Ako nismo do sada, vreme je da mislimo o svom opstanku. Ali ne kao o zamisli onoga šta čeka nas i našu decu – nikoga ne čeka ništa dobro, nego o fizičkom opstanku sada i ovde. Ovoga časa, ako želite da budem precizniji. Izgubili smo sve mehanizme građanske odbrane, oni su pod katancem umesto Gašića.

Oni mogu da dođu po bilo koga od nas. Ono što imamo, to je samo odnos prema zamišljenom sistemu. Njega nema, ali funkcioniše, kako je to lepim literarnim jezikom saopštila Ana Brnabić. Ovo što imamo, to je sistem koji će nas ubiti. Policajce smenjuje pseudoministar koji je viđen za hapšenje. Smenjuje one koji su bili dužni da ga uhapse. To ovde nije apsurd koji bi morao da bude alarm bez prestanka i pobuna bez kraja. Nego sistem koji se hrani živim ljudskim mesom.

Pročitajte još

Znači li to da je svetac i najbolji drug sv. Jovana, Bata Gašić, bio brži i „potegao prvi“? Možda jeste. Ali to nije bio autonomni potez marionetskog ministra, nego njegovog lutkara. Ministar je do guše i malo više zaglibljen u poganoj supstanci. Nije zdravo biti blizu njega, ali on je neizbežan i nasušan kao smrtonosna boljka. Bata je opravdanje za sve što nije moguće, on je proizveden od nedostatka materijala, njegove rezerve pameti su u glavi iz koje on izašao zamišljen, začet, ostvaren i dorađen.

Ima širom sveta mnogo surovih i glupih diktatura, ali svuda postoji makar začetak ideje o prividima koji čuvaju sklad sa oktroisanim normama. Mnogi despoti su imali ili imaju kriminalce za prijatelje, ali ih pomno kriju kao stidna mesta. Mnogi su bili kumovi u mafiji, ali nisu javno pristali da se to zna. Umeli su da ostave prostor policiji da prati tragove koje sama izabere.

U svakoj policiji postoje prljavi policajci. I oni su retki izuzeci, pod okom unutrašnje kontrole.

Izuzeci u našoj policiji su časni policajci. Oni su pod pretnjom likvidacije jer su radili po zakonu. To je antiteza o našoj sigurnosti pred divljinom paradžave, lične policije i fanatizovanih batinaških trupa. Nema ni mimikrije o tome kakva je i čija vladajuća ideja. Kriminal sa vrha je u nadiranju, oteće od bilo koga sve što mogu. Nezajažljive odrede sekte valja podmiriti, ili im omogućiti da to učine svojim snagama. I one će to učiniti. Ljudima otimaju zemlju, imovinu i stanove a oni više i ne idu pred njihove sudije, moraju da se brane sopstvenom silom.

Protiv toga možda nema odbrane, jer nas u pokornosti drži samoubilačka socijalna otupelost. Režim je nehotice ili hotimice priznao da je njegova priroda razbojnička i da podobni policajci mogu da opstanu samo ako pripadaju odredima otimača. Mafija više ne krije svoje lice, vlast je sišla u podzemlje, a podzemlje se popelo na vlast. Ne može se uočiti razlika jer je nema, više se ne zna šta je šta i koje je čije, ali se zna da je to ono što nas vodi u deveti krug. Podanici žele da beslovesne ovce vide vladara kao Spartanca, onoga koji se iz svih pohoda vraća sa štitom. A on je samo poražena groteska koja godinama leži na njemu.

Nedavno sam pročitao orvelijanski tekst o zamišljenim i realnim strahovima nepoznatog autora, pod naslovom: Oni dolaze po vas.

Ko su oni? Možda ne postoje. To su samo dobroćudne sablasti, tupave, ali bezopasne kreature, smatraju nas svojim narodom. Oni su zamišljena pretnja. To je samo jedan od strahova novog doba. Gde bi oni na nas?

Kad uklone sve što bi moglo da vas štiti, onda će doći. Vaš strah od njih je besmislen, ali vi to ne znate. Da nije vašeg straha, oni ne bi podneli svoj. Tako kaže glasnik nadolazećeg zla.

Policajci su uklonjeni kao simbol zaštite tamo gde nje više nema. Sklonili su je oni od kojih je potrebna odbrana. Oni napadaju život, slobodu, vazduh i zemlju.

Ovo su velike reči, ne valja ih trošiti uzaman. Ali ugroženo je sve što one znače, pa sam ih na ovom mestu ispisao po važnosti.

Epilog ovog teksta nije drama. Ona se odigrava u našim glavama nesklonim da se rasane. Vreme je za ustajanje. Nema jutra, mrkli je mrak.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare