Božićna glupa vest: ambasadorka Srbije u Hrvatskoj, Jelena Milić, demonstrativno je napustila prijem Srpskog nacionalnog vijeća (SNV) u Zagrebu, zbog izostanka reakcije SNV na navode iz pisma dobitnika prigodne nagrade.
Mnogi nisu čuli za Jelenu Milić, ambasadorsku Srbije u Zagrebu. A ona je uoči Božića među Srbima branila svog poglavicu od svetlosti i letenja.
Pre nego što je postala to što jeste, Milić je bila nosilac raznih uloga u kojima se našla svojom voljom, višom silom ili promenom stila. Svoje vrednosne mere menjala je ne videvši u čemu se promena sastoji. Zato što ih nije ni imala. Nekada se činilo da radi važne poslove i da je žustri borac za neku verziju ljudskih sloboda, uz česta uzmicanja od principa kojih nije ni bilo.
Svoje javne stavove iznosila je naizgled odrešito, dok se ne bi ubajatili kao takvi, a onda ih menjala njihovom negacijom, sa istom revnošću koja bi nestala pred novim karijernim avanturama neumorne J.M.
Podržvala je Otpor u rušenju Slobodana Miloševića, a 2001. primljena u Forum za međunarodne odnose, na predlog Živorada Kovačevića. Jedno vreme bila je asistent Gorana Svilanovića, tadašnjeg ministra spoljnih dela, a 2007. osnovala Centar za evroatlanske studije.
Kao osnivač Centra dobijala je ozbiljne pretnje, u tabloidima nazivana „NATO divljakušom“, i „licem NATO zla.“ pa joj je udeljena policijska zaštita. Takve pogodnosti se odrekla posle rušenja u Savamali. Bila je meta prostačkih radikalskih napada, posebno vojvode Šešelja koji joj je posvetio jedno od svojih dela.
Magazin Politiko je 2017. izabrao Jelenu Milić za jednu od 28 ličnosti koje će u godinama koje slede potresati Evropu.
U martu 2022. postavljena je za ambasadorku Srbije u Hrvatskoj.
Čitalac se svakako pita, kako je došlo do takvog kopernikanskog obrta. Za neoradikalsku vlast, Jelena Milić je bila crvena marama, ali negde 2017., iste godine kada je bila predoređena da svojom snagom drma kontinent, počela je njena prirodna idila sa ovdašnjim vladaocem. Sredinom januara iste godine, zatekla se u
studiju tv Prva sa svojim budućim vođom, pa se naizgled „zakačila“ sa njim. Posvađali su se, a Jelena je napustila studio. „Ćao, doviđenja, sve najbolje“, rekao je tada Gospodar, i činilo se da svako ostaje na svojoj obali. Besno napuštanje javnog prostora postaće deo procesa formiranja konačne Jelene Milić.
Iskre jakih emocija počele su u prividnom neskladu. Pri sledećem susretu taj dvojac je već razmenjivao uzdržane pohvale i znamenite ezopovske poruke. Milić se trudila da navodno čuva svoje principe, ali i da delikatno flertuje sa ekspertom za manekene političkih deponija.
Možda tako, ili uz još neke susrete nepoznate za javnost, ona je viđena kao sveže lice srpske diplomatije, i to u zemlji sa kojom diplomatije skoro i da nema, ako pod tim ne razumemo redovnu razmenu četničko-ustaških počasti.
Osim nekih bizarnih gafova gospođe Milić, nije zapažen njen značajan diplomatski učinak. Uglavnom je uživala u prijemima, pod uslovom da nije utekla odatle. Volela je da se pokaže kao dobra domaćica i da u tome ne štedi. Bila je uverena da raskoš svake vrste ide uz nju.
Njen najnoviji ispad usred Zagreba ne tiče se odnosa sa Hrvatskom, već čisto srpsko-srpskih stvari, ako je to dobro obrazložena relacija za nejasne poslove njene ekselencije veleposlanice.
Ona je, reklo bi se lokalno, bila nazočna na prijemu SNV povodom pravoslavne badnje večeri, čiji je domaćin Milorad Pupovac. Uz ostalo, tamo je dodeljena nagrada „Svetozar Pribićević“, za unapređenje hrvatsko-srpskih odnosa. Nagradu su dobili Jasminka Petrović i Raša Andrić, koje povezuje knjiga i film „Leto kad sam naučila da letim.“
Letenje će oterati revnosnu čuvarku radikalskog nasleđa sa skupa, jer to je bila, bar za nju, nepodnošljiva aluzija na studentske proteste u Beogradu. Dobitnici nagrade nisu stigli da dođu na prijem, ali su poslali pismo, sa molbom da bude pročitano. Kritični pasus koji je Jelenu izveo iz sumnjivog veleposlaničkog takta je sledeća rečenica: „Hvala deci širom regiona koja vide dalje i lepše od nas. I hvala mladima u Srbiji koji ovih dana uče kako se leti i kako se svetli.“
Tu je diplomatsko-stražarski njuh nj.ekselencije Jelene, pokazao svoje senzore. Iskazala je ulizivački prkos bežeći od zbunjenih ljudi. Očekivala je da se Pupovac odrekne ideje o tome da mladi u Srbiji lete, jer to ugrožava njenog viteza, osetljivog na nepoznate objekte. Let ka svetlosti rasteruje tamu u kojoj caruje sablast, i to se nije moglo podneti. A on joj je omogućio i prijeme i bežanje kad postane opasno po narod i državu. Uostalom, sama je rekla: Blokade, nazivanje
moje zemlje tiranijom, mog predsednika i državnog vrha ubicama i takve stvari, ja to jednostavno i apsolutno ne podržavam…“
Ambasadorka nije mogla da čuje ono što niko nije rekao, osim ako grešne misli nisu samlevene u njenoj glavi, pa se od njih branila tužeći svojoj nakazi reditelje i pisce što pišu knjige i snimaju filmove o lepoti, svetlosti i letenju. Pobuna na prijemu je, u stvari, bila posvećena jedino njemu. Tako je zaslužila divljenje iz laguma dvora i postala junakinja dana mračne sekte.
Evolucija prevrata i premeta Jelene Milić uglavnom je dovršena, mada se ne zna šta je postala. Ima još vremena za novi preobražaj u larvu ili nešto još sitnije. Sve što je bilo, još stoji i čeka neki od oblika Jelene Milić stvorene da menja svet.
U magacinu knjiga vojvode Šešelja, stvora koji je ispisao tone kupusara, još negde u prašini stoji delo iz 2019. pod naslovom: NATO picajzla Jelena Milić.
Vojvoda je davno arhiviran i živi u svom zagrobnom svetu. Njegova uvredljiva paralela ima značaja samo u njihovom pandemonijumu odakle noću izlaze sve te kreature i kriju se od svakog zraka svetlosti.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare