Krčma kod Marića

Izvor: N1

Odnos Vučića i Marića je proizvod dugotrajne međusobne naklonosti, i može se razumeti kao beskrajni flert i neprijatno javno zavođenje. Ko je koga prvi obalio na šarm tek će biti razjašnjeno u nečijim memoarima koji svakako slede. Romansa se odvija u okviru plamteće političke perverzije i bezbroj nastranosti i u tom se strastvenom okršaju opscenost pokazuje kao umeće a laskanje kao skup vrlina.

Svoju podaničku lukavost Marić ostvaruje kroz žovijalno udvaranje i podatnost na granici ruganja, pokazujući ipod kicoškog osmeha sve nijanse uvežbane blesavosti. I to mu jako dobro stoji u čestim dijalozima sa svojom neiscrpnom temom. Kao što gazdi stoji Marić, deo nerešive enigme o količini dopuštenog sluza po kvadratnom metru javnog prostora.

Zbog toga su njihovi susreti istorijski ma koliko bili nepotrebni. Gost pokazuje svoju moć na nemoćnom domaćinu, koji se od novinara pretvorio u televizijsku ludu zadovoljnu svojim ponižvajućim transferom. A budala sme da kaže baš sve a da niko u tome ne vidi podsmeh. Na taj način obojica postaju domaćini u javnoj raspodeli zajedničkog ludila, srećni što govore šta god im padne na pamet ili van nje. Takva je mehana kod Marića, odatle se mahniti i zli glasovi najdalje čuju.

Još kolumni autora:

U nekoj digresiji tog igrokaza, Marić postaje sveštenik zadužen za ispovest neobičnog gosta, ali i rame za kuknjavu, maramče za brisanje muških suza, lice za zajedničku terapiju posle teških oštećenja. Oni postaju par neumornih zabavljača umaklih pažnji nadležnih, čije fantastične priče o tajnama opstanka traju dok to pripovedač želi.

Neko je pokušao da okleveta Milomira stavljajući tu neizbežnu fizionomiju sve sa trajnom ondulacijom na naslovnice službenih tabloida. Navodno se bavio kafenisanjem sa nepoćudnim licem i još je slikan je u pozi nedopuštene bliskosti sa njim. Iz bogatih septičkih izvora na Marića su izručene kofe prigodne materije, uz optužbu da je izdao zajedničku stvar, ako je u toj stvari uopšte bio.

A ipak, visoki gost je ponovo došao mališanu u pohode, i ponovio priču koju je bezbroj puta kazivao. Ćirilca je repriza bez događaja, nema u njoj ničega osim razmene mentalnih sekreta o tome zašto tamo gde razgovaraju njih dvojica zaista ničega nema. Ali ima snažnog misaonog podviga noseće glave: najveći kreteni imaju najviše lajkova na društvenim mrežama.

Ipak je u toj praznini zapažena briga za narod, uz apologiju apsolutne moći jedinog brižnika. Gost je istakao značaj svoje očinske figure u rastu Srbije. Prvi među Srbima opstaje na posebnom obliku tuge prema sebi. Uveren je da mu pristaje istorijsko mesto heroja jadnika, kome sažaljenje prema „svom narodu“ ostaje jedino osećanje koje ume da definiše. Niko nas ne voli jer nema razloga da nas mrzi. Zavide nam na snazi i siromaštvu. Vladalac tragičar drži na svom licu obrazinu tuge i očaja, plačno lice narikače. On je žrtva – totem u ime svih, i zna da se takav sviđa publici, davno odviknutoj od ljudskih lica.

Sa takvim narodom možeš da činiš šta želiš. Ne diže se buna na onoga koji te sažaljeva, zajednički očaj vodi u ravnodušnost pred slomom. Najsiromašniji smo u Evropi, ali nas zato niko ne voli.

Pogled na dvojicu primeraka izabranog naroda, koji svoj lament obogaćuju legendama o podvizima i ugroženosti, možda bi nekoga doveo u iskušenje da ih vidi kao podvižnike u najboljim iluzijama. Don Kihota i Sanču Pansa, na primer, koji svuda mogu da budu pobednici nad izmišljenim silama i nad svojim trupama. To je i stalna projekcija Srpskog sveta, koji je jedino sa njima moguć. I upravo taj posednik moći, iskusni tragikomičar – jedini koji ume da nas vodi, sedi preko puta Marića, izlizanog tragikomičara, i priča kako je sprečio svetski rat.

Želeći najbolje, Marić pokazuje najgoru sliku o njemu. Najgora slika, to je najbolje što Srbija može da vidi.

Na tom nivou apologije gigantske maloumnosti, stvari postaju zaista ozbiljne. Čak ni Marić, prepredeni laskavac koji svoju duhovitost gradi na trulom materijalu, nije očekivao takvu radost mitomanije kod svog neuračunljivog gosta.

Rat je mogao da izbije ovako: (scenario istinski neozbiljnog poslanika izraelskog Kneseta, koji je kao ironijski osvrt preneo Jerusalem Post)

Albanski policijac, daleko bilo, smrtno rani srpskog dečaka. Srbi ubiju policajca. Inetrvenišu jedinice NATO zajedno sa kosovskom policijom. Vladar naređuje upad vojske na sever Kosova. Nato interveniše. Rusi napadaju NATO za spas Srba. Eto svetskog rata.

Ovaj stripovski zaplet je znatno naivniji od Alana Forda. Ako kaniš pobijediti nipošto ne smiješ izgubiti. Zato je ovdašnji Broj1 tražio uzdržanost od svojih snaga. Primirio Mojsilovića i borbenog Vučevića. Vratio haubice u magacine.

Sinovi moji sokolovi, ja sam za mir, tako je rekao vojnicima. I na taj način sprečio velike sile da se uhvate za guše i pobiju oko njega. Mariću je skromno rekao da taj u Postu nije pisao „bezveze“, nego je tačno znao o čemu govori. Niko drugi nije mogao da urazumi Putina i Bajdena, to ceo svet zna.

Kako vreme ide, gazda postaje sve veći a Marić sve manji. Jednoga dana gost će uočiti da ga niko ne dočekuje, ali to je potpuno svejedno. Zajedno su prošli uzbudljivi put od padanja odojčeta Aleka na glavu, preko punjenih lignji i opasnog vojnika Švejka koji služi vojsku u Sarajevu. I sada više nije moguće izmeriti dimenzije vrhovnog. Nije ga više moguće smestiti u ljudske okvire, nadrastao je svaku moć poimanja.

Marić je zastareo, olinjao i potrošen, a ispovesti više neće biti potrebne. Marić troši važno vreme u senilnim ponavljanjima. Sledi beskrajni monolog apsolutnog gospodara, bez upadica i nepotrebnih prekidanja. Bez pauze i suvišnog odlaska tamo gde ovdašnji car nikada ne odlazi.

Komentari

Vaš komentar