Krem na Pinkovim jajima

N1

Seniori su dokaz da je Isus bio u pravu: moguće je jednom ribom nahraniti starce. Ovde je riba pojedena za post ali nešto je ostalo za crne praznične dane. Dobrotvor je ostavio svoje izmoždeno biračko telo bez dinara, zato što mu takvo telo više ne treba. Delovi tela nisu bili sigurni da li da praznuju ili da prežive, i odlučili su se za hibernaciju koja će ih držati u usporenom postojanju do 10. maja, a onda će probati da se vrate svojoj jedinoj ljubavi.

Stiglo im je objašnjenje, toliko idiotsko da su ga dobro razumeli: penzije kasne zbog uskršnjih praznika! Ta vest za babe i dede koja surovo negira logiku čak i ovlašnog čovekoljublja, obrnula je red stvari između „najradosnijeg praznika“ i mogućnosti da se u takvoj radosti odvijaju životi skloni ubrzanom prirodnom kraju.

A onda, u doba kad su obični ljudi pred prvom jutarnjom kafom, tražeći nešto radosti u danu koji su dočekali a deca se raduju šarenim jajima i prazniku koji vide kao deo prostora za slobodnu igru, probudio se Pink. Nešto drugačije nego obično. Pink ume bolje od svih sablasti da umesto života zaposedne misli i duše ukućana.

Možda se Pinku ne može odoleti kao omami koja je ovde stigla bez porekla ali sa razlogom. Narod je već bio presovan za obezdušenu predstavu o idili koja ubija smisao vremena i materije. Nije to samo kič koji opstaje na sebi samom proizvodeći bezgranične količine toga što obuzima i stvara sve prazno i ostavlja užas. To je neka zamena za sve drugo, pa i za život umesto svega drugog.

Tog jutra se pojavila voditeljka Jeremić, uverena da radi posebno važne stvari. I to njeno uverenje je ispravno. Pink je doneo model postojanja koji je u sebe uvukao svaku najgoru zamenu za vredno, popunio ispražnjene ljude bezvrednim šarenilom i izazvao nezamislivu depresiju u razumevanju smisla takvog pogleda na nepostojeći svet.

Pitanje zašto ljudi to gledaju, već je postalo besmisleno. To je vrh sistema vrednosti, jedino što se nudi. To je vladajuća ideja za sva slavlja, pobede, praznike pa i simulaciju vere prikazane u raskalašnom, paganskom hedonizmu.

Voditeljka je deo sistema, zamišljena kao džepna venera tragične bajke. Ona je postala neka vrsta čulne zvezde u proizvodnji vladajuće estetike, erotski simbol bogatstva i uživanja nove kaste u vašarskom noblu. Odvela je Pink sa još sanjivom publikom u „kuću svog dragog“, pokazujući „pogled vredan dva miliona evra u kešu“.

To je on stvorio samo za nju, i njih dvoje svima pokazuju svoj srpski san ostvaren podvigom koji omogućuju velika ljubav i izbor gospodara. Videli smo tu ljubav kao praktičnu stvar, u patetičnoj razmeni ružičaste izmaglice.

Videli smo pogled na Dunav, čokote uređenog vinograda odmah pored kuće. Bazen između kuće i vinograda u koji je potpuno trezna i sasvim odevena skočila Zorica Marković.

Videli smo privatni zagrljaj voditeljke i njenog mecene Dragana u razmeni uzgrednih nežnosti pred važnim gostima. I on je dobio priliku da nešto kaže, pa je valjda rekao da je srećan što se toliko poznatog naroda sabralo u njihovoj kući na dan kad je „Isus rođen.“

Nervozni poštar Đorđević je uslikan kako posvećeno žvaće i uživa u nekom mesu ne videći ništa drugo oko sebe. Videli smo novog šefa policije Ivicu Dačića u okršaju sa pečenjem od nečega. Sav si zaobljen Ivice, rekla mu je ljubazna domaćica. Vodiš li brigu o sebi. Vodim, rekao je ministar, ali danas ne.

Voditeljka je, gledajući u neku pametnu napravu pratila gledanost stvari koju je vodila, a ona nikada nije bila veća. Dragan je obilazio goste, srećan što je toliko važnih ljudi pod njegovim krovom i što ga najbolje javno lice Pinka i države pred svima zove „ljubavi!“

Dok sam svim silama održavao svoj mazohizam i gledao doručak a nova draga lica pristizala u gročanski raj naprednjačkih ljubavnika, nije primećen najbolji gost koji je svakako očekivan kao krem slave. Mogao je da stigne kasnije ali nije. Čuo bi se topot ulizivačkog stampeda. Zbog njega bi svi napustili svoja pečenja.

On se sprema da nam ponovo objasni protivrečnost u kojoj živimo i umiremo: najbolji smo i najjači, živeće se kao u bajci, letećemo svim sredstvima koja inače ne lete. Imaćemo više nego svi drugi, niko neće biti u stanju da nas stigne. Zavideće nam jači i veći od nas.

Čekaju nas teški dani, borba za opstanak. Svi žele da nas unište, moraćemo da se odreknemo mnogih stvari, možda i Mileta. I da radimo bez kraja radnog vremena.

Muke su naša sudbina, učiniću sve da opstanemo pred silama koje ne znaju za milost. Otkazao sam Srpski svet, Pokret za narod i državu, Uskršnji svesrpski sabor, metro. Nisu ništa muke Isusove pred mojima, bar bi on mogao da me razume.

Sinoć je dočekao visokog gosta, robovlasnika iz Kine.

Večeras će objasniti svima koliko ga Si voli i kako to čini. Plod te visoke strasti je pustinja koju u našoj kineskoj zemlji gradi ludi kralj. I srpski svet sa kosim očima.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare