Tišina je tuga i odgovor na reči koje nemaju značenje. Možda Srbija postepeno nalazi put kojim će se udaljiti od nestanka. Njen sudija se nalazi na čelu svake tragedije. Neko je već rekao da ne ume da ćuti a ni da govori, ali svakako sve oko sebe čini težim i strašnijim. U svakom javnom ispadu on nepogrešivo kaže sve što je nepotrebno.
Moji tekstovi na ovom mestu su ocenjivani preterano crnim, ali imam mnogo svedoka da ih kao glasnik nisam senčio u tamno. Tako jeste i još je gore. Pogledajte tzv. predsednika i premijerku, to su dva vrana gavrana koji za nas donose najgore vesti najgorim rečima. Crnje od crnjeg.
Srbija koja nestaje bez otpora njihovo je delo i naš nemar. To je melanholija nastala pred nedostojnim ljudima od kojih nismo želeli da se branimo. Oni su uvereni da od njih odbrane nema. Misle da su nekada slobodni ljudi odustali od takve odbrane.
Oni nisu smeli da izađu na mesto pogibije dece i upišu se u knjigu žalosti. Znaju da je očaj samo naš, a da će svoje emocije dokazati ako ispred njih stane policijska država. Vladar je u dvoru govorio kako se to što se ovde dogodilo događa svuda, a da velike tragedije čine velike državnike još većim. Iza njega je stajao drvored važnih kreatura začuđenih pred svojim značajem.
PROČITAJTE I:
Niko se nije osećao krivim niti odgovornim. Od sve dece na svetu, pa i od naše, njima je važnija vlast koja omogućuje ono što nisu ni slutili: bogatstvo, bahatost, kokošje slepilo, obest i opijenost svojom ništavnošću. Samo pre petnaestak godina mnogi od njih su cedili mlako pivo ispred palanačkih bakalnica. A sada su elita, besna od moći i raskoši koje su im udeljene iz tamnog vilajeta. Vodi ih nasiljem izvor svakog nasilja, pa je njihova narav evoluirala u divlju agresiju, obesnu i prostačku negaciju svega što je drugačije i bolje od njih. Na vrhu vrednosne liste je radikalsko nasleđe, Šešeljeva retorika i logika, koju je na donju granicu trivijalnosti sveo njegov karikaturalni učenik, misaono zapušteniji od učitelja.
Bavili smo se ovde čudovišnom logorejom Vladara, uzrocima i povodima za nju, a i logikom posmatrača koji je godinama pred istim prizorom. To je paradoks ničega, poznat u masovnom opštenju kao jedan od perverznih razloga opstanka u javnosti.
Misli se da bi bez Pinka i Hepija pao za mesec dana. Logičnije je da padne uz njih, jer ono što svi vide nije moguće da se gleda a da opstane onaj koji se vidi. Misli se da bi nestao sa javne bine ako bi se znala istina o tome ko je on i šta radi. Ali, on to pokazuje svakodnevno, to što se vidi – jeste istina. Ne može da ostane sakriven taj fenomen sastavljen od beskrajne praznine, koji proizvodi nepodnošljive estetske senzacije: svakoga dana gleda se u ono u šta nije moguće gledati.
A ipak, on se pojavljuje kad želi, i to je postala lična opsesija, neporecivi oblik samoljublja, uživanje u tragičnim budalaštinama: neću sad da govorim o svojim odlukama, nego kad budem gostovao na drugoj televiziji. Tada ću da saopštim kada ću da saopštim odluke koje će promeniti Srbiju.
Nije se dogodio obrt u pristupu vlasnika ništavila sopstvenom licu. Možda smo očekivali državničku tugu, skrušenost, miran ton, pristojnost i poštovanje za žrtve. Ništa od toga. U javnom govoru počela je nasilnička ekstaza. Jezik je ostao isti, ali sa mnogo više jeda, plačnog cinizma, gubitka kontrole, ličnog straha i njegovog odašiljanja svuda dokle dopire taj glas. Pojavile su se nove nijanse nekontrolisane mimike, smenjivanje skrušenog, skarednog, militantnog i eksplozivnog. Duge dramske pauze prekinute logoreičnim rafalima. Ekspozija sveznanja i siledžijskog penušanja, pretnje zasnovane na neobuzdanom rastu izmoždenog ega, otkrivanje službenih tajni, epizoda o vraćanju smrtne kazne: predložio sam, ali Ana ne da!
Dobili smo novu učestalost, koja nadilazi dinamiku na koju smo navilki. Dug i potpuno prazan govor kod Marića na Hepiju. Tamo se oseća kao kod kuće, kod Marića koji ga podbada, podržava i hrabri, ali se vidi da ni njemu godine ne daju da trpi na sebi tako bezdušne eksperimente. Iznenada je potpuno osedeo kao mlinar pred nečastivim.
Tamo, pred belinom ovce, gost se prisetio svoje huliganske hrabrosti koja ga još drži, pobrkao laži sa fantazijma o poreklu moći i budućnosti koju je zamislio. To su vizije sačinjene od bolesti i straha, obećanje kao pretnja: neću prestati da govorim, u jednom času moj govor će biti jedino što čujete.
Hepi je izabran kao deo prkosa, jer se nalazi u paketu zahteva za ukidanje toksičnih stvari. Poruka bi bila: ukinućete Hepi, samo kad ukinete mene! Može i tako.
Na ulicama Beograda hodalo je preko 50.000 ljudi u borbi pritiv nasilja i za poštovanje života. To jest, protiv njega. Bila je to strašna tišina, oružje koje može da istera Lucifera na čistinu. Ćutanje je opasno po vladare, ono je poruka da je sve što treba rečeno, i sada je vreme da se polažu računi. Srpska opozicija se ipak nekako sabrala i uradila dobru stvar. Uslovi koji su postavljeni na protestu tuge i tišine, protiv nasilja, suviše su teški za ovaj režim i ponižavajući za Vladara. Sledeći korak nije predviđen, sve mora da stane. Ukidanje nasilja je ukidanje njega.
Marić i njegov gost su brojali i izbrojali oko 9000 ljudi na protestima. Šta je 9000? Još malo pa ništa.
Za 26. maj je najavio „najveći skup ikada“. Miting podrške i ljubavi sebi, Gazimesan u centru Beograda. Skup protiv većine naroda kome kako tvrdi pripada, u gradu za koji je uvek bio i ostao Šešeljev kurir i radikalski tuđin.
Njegovo zečje srce traži kolektivno ohrabrenje. Podanici će biti saterani na trg, da budu inficirani govorom koji će padati na pločnik. Videće lice prepadnuto od ljudi koji nisu pristali da budu dovedeni.
Ave Caesar, morituri te salutant!
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare