Magarci na promaji

U poimanju onoga što kao narod jesmo a naročito što nikada nismo bili, Kokanov pristup ima svojstvo obrnute subverzivnosti: on do temelja a i ispod njega, razara uzaludno nacionalno samoljublje i dugo uzgajane i negovane zablude: da smo slobodarski narod. E pa eto, izgleda da nismo i da smo od slobodarstva udaljeni koliko i od svake usahle romantične zablude.

Mi nismo slobodarski narod, kaže Mladenović, dovodeći u pitanje najuporniju nacionalnu iluziju. U Novom Sadu (pozorište Ujvideki Szinhaz) je pre tri dana bila premijera njegove predstave „Zašto magarci stoje na promaji.“ Teatarska basna o magarcima i ljudima nastala je na osnovu niza priča priča Danila Ivanoviča Harmsa. Pisac Harms je godinama svojom literaturom apsurda (Slučajevi, Nule i ništice, Arhimedova kada, na primer) ispitivao granice dokle može da ide u Staljinovoj strahovladi. Jednom je preterao ili možda nije samo jednom i ostao bez glave. Tako to ide sa smelom i nezamislivom epikom poslednjeg otpora u fantastičnoj literarnoj i ličnoj Harmsovoj priči. Umro je 2. februara 1942. godine, umoren glađu u psihijatrijskoj bolnici zatvora Kresti u Lenjingradu.

Reditelj Kokan Mladenović je našao i te kako održivu paralelu između vremena u kome je Harms stvarao svoju, po život opasnu literaturu i ovo u kome mi živimo. Satirična oštrica nije okrenuta prema nakaznim despotima, nego prema građanima, narodu. Onima, dakle koji im omogućuju da to postanu. „Zašto večina našeg naroda, kaže Mladenović, „izabere da uvek, poput magaraca stoji ukopana u mestu i zadovoljava se naramkom sena kao kompenzacijom za sva poniženja u životu? Šta je to što nas čini tako bezgranično neuspešnima i poniznima? Decenijama smo podvrgnuti masovnoj lobotomiji, na koju smo takođe pristali.

I mi sve to trpimo. Ne postoji vic, makar bio i najgluplji, u kome bi se naš narod mogao nazvati slobodarskim... Sramota me je zemlje u kojoj plemenite namere studenata nisu većinski prepoznate. Budemo li svojim nečinjenjem i kukavičlukom onemogućili toj deci da promene zemlju u kojoj žive, očekuje nas finalni egzodus mladih, a posle toga će biti sasvim svejedno kako će se naša zemlja zvati.“

Sa Kokanom Mladenovićem delim isti zavičajni okvir. To ne znači da bih morao da delim njegovu brutalnu ocenu tragične socijalne nemoći o kojoj on govori. Ali je delim, u nadi da sve još nije dockan. Kokanova umetnička buntovnost davno je prevazišla ambijent teatarske igre. Pobuna u kojoj je ovaj čovek uglavnom sam, prevazišla je u literarnoj i teatarskoj satiri granice stereotipa: na jednoj strani umetnik, satiričar najvišeg reda, koji u igri sažima odnos prema vlasti, kao model davno prepoznat u pozorišnoj delatnosti. Ali pozorište je ovde za malo pa ugašeno, Narodno pozorište su oteli jurodivi i orgijaju po njemu, vrhovni klovn se boji da ga neko ne ismeje na daskama, to je najviša kota dokle dopire njegova sakata potreba za ugaslom kulturom.

Kokan Mladenović se ne bavi njime i njima, nego nama koji ih spokojno ostavljamo da rade sa nama sve što im padne na pamet.

Magarci na promaji, to smo mi, zaljubljeni u svoj samar, bez dobre ideje kako da to bude drugačije. To su inače plemenite životinje, poređenje nekih ljudi sa nekim magarcima nije uvredljivo. Nema buntovnih magaraca, bar zasad, i možda se zbog toga ne očekuje njihov ustanak. Mislim da je ovde osnovno pitanje: kako smo postali tako krotka, karikaturalna negacija masovne snage za otpor. Tako nekako Mladenović iščitava Danila Harmsa među nama. Dok god budemo nosili svoje terete na promaji i kiši, zadovoljni što nam je magareća glava na svom mestu - ništa se neće promeniti.

Nad osirotelim narodom vladaju opsene i duh možda još živog despota, koji svoja opela obznanjuje godinama. Ne znamo više sa kakvim stvorenjem imamo posla. Tamo gde inače ne postoji vladavina uma, vlada uverenje da se ništa ne može promeniti. I to su prihvatili, pre svih, mučenici na kiši i promaji.

Evo, probali smo više puta da se pobunimo, pa ništa. Uvek su naša nastojanja da se oslobodimo razbijala o utvrđenja koja su napravili gluplji od nas. Ljudi koji su bili na ulicama nisu znali kako da završe posao. Čak ni onda kad nas je tamo bilo 350.000. Svi „pobunjenici“ su se zaklinjali da nasilja neće biti, ali nasiljem smo rasterani. Sabraćemo se, prebrojati, istrpeti teške batine i masovno mučenje soničnim oružjem i vratiti se kućama. Nije moguće, izgleda: na izborima nije moguće, na protestima nije moguće. U pobuni takođe. Slučajno – nije moguće. Ustanak nema ko da povede a ako ga povede niko neće krenuti za njim. Nema svetog Georgija da satre aždahu! Čudovište nas je plašilo svojim strahom. A mi nismo uspeli da se oslobodimo svoje sputanosti kako bismo se makar sklonili od kiše i promaje.

Može li ipak neko od nas magaraca da pomogne studentima? Da najgori mogući vic o našoj buntovnosti ne ostane i najgluplji. Uzdali smo se samo u te mlade ljude kad već nismo mogli u sebe, i njih smo sasvim neoprezno nazvali decom. Nisu oni deca, mi magarci smo podetinjili i kukavički ostavili pasišta zverinjaku. Svuda okolo su razbojničke straže. A mi tako pokisli, možemo samo da odnjačemo udvoričku, poniznu himnu koja pravdu traži od boga, ne znajući gde su nestali ponosni ljudi.