Magareća narav

Izvor: Ilustracija/N1, Lazar Lazić

Ovo nije basna. Magarci nisu obične životinje, ma kako nam se činilo. To je plemenita sorta pametnih stvorenja koja su se neznanom nevoljom našla u blizini ljudi. Dok su mali, igraju se kao zečevi, raduju se svetu i njegovim lepotama, nadaju se da će izbeći sudbinu roditelja i njihovu melanholiju. Kasnije postaju tužne senke i nesrećni robovi.

Odakle sve to znam? To uglavnom znamo svi, ali nam postojanje magaraca pomaže u pravljenju krajnje uvredljivih poređenja. Urednik dve moje knjige i moj prijatelj Mija Raičević, sada teško oboleo i nepokretan, pozvao me je pre par godina da napišem nekoliko priča za njegov široki literarni opit o magarcima. Kao ličnostima, stvorenjima koje smo mi ljudi ostavili na margini živog sveta, iako su magarci i njihov rod umnogome bolji od nas. Tu knjigu stvara grupa od desetak pisaca, svako sa svoje magareće tačke gledišta, uz visoko poštovanje za svoju temu. Nešto sam čitao od pristiglih rukopisa i video da su ti prozni radovi čista ljubavna poezija u čast Magaraca (veliko M).

PROČITAJTE JOŠ:

Istraživao sam i tragao, pokušao da razumem magareću narav i principe življenja, trpeljivost i tvrdoglavost, dobrotu i mirnoću, odanost mučiteljima kao opštu osobinu tih plemenitih stvorenja: kao otpor, ćuteće nepristajanje i tugu. Ili je to pasivna rezitencija, odbrana ćutanjem u patnji i muci: tovari čoveče dok ne pukne kičma, ja nemam gde. Da si ti na mom mestu a ja na tvom, ne bih ti to radio.

Ne može bilo ko, ne može niko osim aristokratskih magarica da u svojim žlezdama proizvede mleko od koga se pravi najskuplji sir na svetu.

Opomenuo me je Mija nekoliko puta, ali svoj kakav-takav literarni doprinos toj dragocenoj hrestomatiji o stvorenjima koja su bolja od nas, još nisam poslao. Nadam se da za vas ispisujem ovu priču koju ću mu do subote nekako dostaviti u dom, mada ona, u neku ruku nema nikakve veze sa poštovanim magarcima, ili tovarima kako ih zovu praktični Dalmtinci. Ako ipak ima, neka ova pripovest bude u njihovu čast.

Ima ocena da srpska jednočlana vlast vodi „magareću politiku“ u odnosu sa svetom, pa tako dovodi zemlju u poslednji nastup pred mogućim sunovratom.

Odakle sad odjednom magarci postaju junaci i nesrećna živa bića u opakim paralelnim svetovima koji dovode u sumnju njihov neosporni magareći um?

Magareća politika je literarni transfer filozofske ironije o Buridanovom magarcu, (Buridanus Johanes, ili Žan, francuski filozof iz 14. veka, koji je dokazivao da pred izazovom dva približno jednaka motiva volja ostaje neispunjena) Njegovi sholastički protivnici su u takvu teoriju uveli magarca koji je proveo beskrajno mnogo vremena između dva plasta sena, ne mogavši da odluči u kome je trava bolja. ( Na latinskom: Asinus Buridani inter duo prata) U svojoj nedoumici, ne nalazeći rešenje, lipsao je od gladi i postao junak priče o smrtonosnom oklevanju. To je bio primer ironijske aluzije na tezu o slobodi volje koja nije u stanju da bude ispunjena.

Kazuje li ova priča da je Buridanov magarac, uveden u razrešenje nedoumice od životne važnosti, posebno glup? Zašto ne bi bio, nije ni svaki magarac član Mense. Ni ovde hvaljeni magarci nisu imuni na glupost. Ispao je upadljivo tupav zato što je bio uveren da je mnogo pametan dok beskrajno dugo, tačnije doživotno odlučuje. Ali, to samo po sebi nije najgore. Svoju nesuvislost koja nije magareća, nego je vlasništvo sapiensa, ostvaruje kao buridanovsko oklevanje pred ponudama: na jednoj strani ispuzavanje iz Tomine pećine koju je obećao negde pred javno štrajkačko umiranje od gladi. Sa svih strana Unija, a mi jama u sredini: „Ja vam kažem, Srbija će ostati rupa na evropskoj zastavi!“ Kakvo proročanstvo!

Spas nije samo u činu prijema, nego u kretanju ka civilizacijij. Iako nas vode oni koji su od nje pobegli i njena su rezolutna negacija. Čak bi i Buridanov magarac, takav kakav je, doneo neku odluku.

Na drugom kraju nedoumice je rat, pustoš, zima, depresija, siromaštvo i gladovanje. Izolacija, sanitarni kordon. Vraćanje na početak evolucije, u samo radikalsko zmijsko gnezdo. Odanost imperiji koja se raspada od zločina mahnitog cara. Sila koja ubija sve oko sebe, pa i sebe samu. Stog trulog i buđavog sena. Da se nije naš tovar namerio tamo?

Zašto naša magareća pamet, oklevajući između onoga što se mora i onoga što se ne sme, uvodi u fazu lipsavanja ne samo ishlapelog magarca poglavicu, nego i ćitavo pleme, koje je davno napustila i urođena tvrdoglavost. Čak nam se i magareći ponos više ne vuče po travi.

To pleme je, naravno, izmučeno tegobama, siromaštvom i strahovima, davno postalo melanholični čopor kome je svejedno. Vođa tog nesrećnog stada ostao je

lišen sumnjive odlučnosti. Ne može da donese dobru niti lošu odluku, ne ume i nema snage da donese nikakvu. Niti će je ikad doneti.

On prestaje da bude junak sopstvene ideje o volšebnom spasavanju Srbije. Nema više vremena za oklevanje, a osim oklevanja ne zna ništa drugo.

Poruka za Miju Raičevića: magarci koji će biti junaci zajedničke knjige, neće primiti među njene korice Buridanovog glupana.

Kad on donese odluku da nikada neće doneti odluku, nestaće stogova sena na Zapadu, čak i pakao na Istoku, kao i njegov tvorac. Iz duboke jame koju nam za života kopa Buridanov junak neće se videti ništa. On kopa i ostavlja nas bez vidnog polja, da nas više ne muči dilema izbora.

Komentari

Vaš komentar