Majstor Nikola u Čikagu

Evo, Nikola Jokić, na primer, koga su pretvorili u više biće samo stoga jer bolje od drugih radi to što rade mnogi: on ubacuje loptu u obruč sa mrežicom, i u tom poslu je, tako se misli, trenutno najbolji na svetu. Među prvima on je prvi, sam je na vrhu. To što on radi ne ume i ne može niko drugi.

Pratim vrhunski sport i volim igru, ali sam možda grešan. Ne smatram sportske zvezde nadljudima, to što rade uglavnom je njihova stvar. Da nije suvišnih ushićenja i ekstaza čije razumno poreklo nije poznato, ti junaci bi, kao i svi drugi koji nešto rade, završili svoj posao i otišli kući ili u birtiju da popiju deo nedeljne plate. Možda njihova žeđ za slavom i nije tolika, kolika je naša potreba da ih slavimo.

Nikola Jokić iz Sombora, punački klinac koji do desete godine nije mogao, da uradi nijedan valjan sklek. Tačnije, nije mogao bilo kakav. Ali, neko je u njemu video budućeg šampiona, onoga koji će već sa 27 godina da bude najbolji. Tako kažu. Godinama nije bilo boljeg u toj igri pet na pet, a ko zna hoće li ga i biti.

Dobro, to je uglavnom njegova stvar. Ništa nam od toga nije bolje niti gore od onoga na šta pristajemo. Ali taj nam bivši debeljko pokazuje kako se snovi ostvaruju. Jednoga dana, ko zna kada, probudićemo se u Dembeliji koju su naši bogovi po svetu ozidali svojim darom. Ne klonimo duhom, ne treba nam rad, napor i otpor, potrebno je samo da ustanemo usred noći ili pred zoru i divimo se novom tripl – dablu Nikole Jokića. I deo njegove velike slave, bogatstva i ugleda može da bude naša živa utopija o snovima.

I takav, kao Somborac koji Amerikance uči basketu – ostao je skroman. Tako se za njega govori, ne zanima ga slava jer je već ima, niti pare i toga ima mnogo. Ali, još zarađuje i te ogromne cifre će siromašni poklonik iz Srbije i okoline svakako znati napamet. I imena njegovih konja, jer je Jokić pre svega konjar a onda najbolji na svetu u igri.

Da li je ta ideja o skromnosti privid, poza ili samo još jedna iluzija o precenjenoj slavi? To još ne znamo a i ne tiče nas se.

Jokić jedva čeka svoj raspust u NBA ligi, kako bi došao u Sombor, osedlao svoje konje i upregao ih u čeze. Tamo zaigra basket sa rekreativcima kojima je nekada donosio lopte. Ode na rafting na Drini gde se pokazuje kao običan momak koji drži do avanture i svoje samoće.

Najbolji je stigao je da se pokloni ovdašnjem nasilniku, čak se njegovo ime našlo na spisku podanika. Dobro, nema veze, misle zaljubljenici u njegovu košarkašku inteligenciju. To što je veliki majstor podložnik nedostojnom, nije u sporu sa vrhunskom igrom. To je njegova stvar, ne mora svako ko se toliko uzdigao da bude sa „svojim narodom“. Njegovo je da bude uz gospodara, tako je sebe zamislio. Ne treba mu to, govore ljudi koji i njega brane od zla, kakvu korist najbolji na svetu ima od onakve grdobne kreature? Nikakvu, naravno, ali odakle bi Jokić iz Denvera mogao da zna kome pripada u Srbiji!

Sve bi to moglo da bude poravnato još jednom titulom najboljeg u najjačoj ligi na svetu. Uz novu epiku i ushit. Jokić je bio povređen više od 40 dana i ponovo se, blago nama, vratio. I tako ranjenom mu nema ravna.

Tu su negde očarani pripadnici plemena odavde i iz takozvane dijaspore. Gde god igra, tamo su naši, to jest i njegovi, ali on kakav je skroman, nikoga ne primećuje. Takav je to čovek, drži loptu i gleda obruč.

Pre nekoliko večeri Nikola Jokić je zablistao u čikaškom Junajted centru. U toj dvorani, gde je igrao najbolji na svetu, održano je veče srpske baštine, pre početka i u pauzama utakmice. Srpska foklorna grupa Tromeđa iz Indijane izvela je najpoznatije folklorne igre iz otadžbine, u čast najvećeg.

Posle utakmice, omladinci i deca u narodnim nošnjama, namontirani, uparađeni i uzbuđeni, čekali su svog junaka da popričaju sa njim i slikaju se.

Zvezda ih nije ni pogledala. Samo je prošla popred njih, bez osmeha i pozdrava.

On je takav, opisuju ga zaneseni biografi. Skroman i otporan na slavu. Vraća se iz velike igre u svoj tajni svet i ne vidi nikoga i ništa.