Naš voljeni neprijatelj

N1/Lazar Lazić

Nalazim se u više različitih svetova odjednom u nemoći da odredim dimenzije bilo koga od njih. Moji razgovori sa ljudima svode se na jednostavna zapažanja i neizbežne trivijalije koje su nam zarobile umove. Život je otišao na marginu pred brigom za njega.

Moja je muka sadržana u nedoumici o tome šta sam ja: prijatelj ili neprijatelj, i čiji. Kako godine idu, prijatelja je sve manje. Veliki broj njih je otišao u sećanja, a mnogi koji su još ovde zamakli su pod šape stvorova od kojih sam se zauvek oprostio prateći ostatke svojih ljudskih merila.

Ne znam šta je sve bilo, sa njima ili sa mnom. Gledam ikonu kojoj su se predali, čitam nešto iz biografija koje su isparile, sećam se koliko mogu koji su to ljudi bili i šta im se dogodilo. Jedan mi se javio, začuđen što sam još na pogrešnoj strani a uporan sam u tome. A oni bi još mogli da učine nešto za mene.

Niko me nigde nije ni zvao, odakle znaju da se ne bih polakomio? Mogli su da kažu: daj Ljubo, pomahnitao nam Bakarec, Đuka pritup i nepismen, Jovanov nije mutirao, Ristićević dementirao, Mali ponovo doktorirao. Car je lud, ali boljeg nemamo. Batali to šta si bio i šta si sad, nisi bio bog zna šta, nisi ni prvi ni poslednji koji se prevrnuo kao obojak, principi i postoje samo da bi bili porušeni. Dođi dok još imaš vremena… Objaviće Glišić da si mu pristupio u prijemnom salonu, slikaćete se vas dvojica na radost tvoje dece i unuka.

Reće mi onaj radikal još letos u sopotskoj pošti, sve ima svoju cenu ali ne i ti, jer je tvoja mala. Niko te više neće, gde god si bio najurili su te. Oterali te radikali iz vojske, jurio te Bećkovićev zet iz Politike, mali si ti za Bećkoviće da se sa njima kačiš, svi ima da te najure, bilo odakle, ni za koga i ni za šta nisi.

Čitaš li ovo Igore Božiću?

Ima i tu istine. Radikal zna zašto sam gubio profesije i radana mesta, iako nije razumeo. Mada je sada sve manje prostora za mene izvan mesta gde jesam. Ali, nezavisno od cene kojom se kupuju nekadašnji kandidati za ljude, skolon sam da ostanem ovako nesavršen, nema tih podstreka za koje bih ripio u fekalije i rekao kad se obrišem travujinom da sam gord na svoju doslednost. Kad god za sebe tražim parametre da bih bolje saznao gde se to nalazim, pogledam jezive prikaze koje su prirodno evoluirale iz šešeljizma. I tako savladam muku koja me zlostavlja u poznim godinama. Vidi ti njih! Pa to se ne može podneti.

Kolumne Ljubodraga Stojadinovića

No ipak, ključno je pitanje po moj građanski opstanak, jesam li ja bio čiji neprijatelj i ako jesam čiji sam. Strepim po malo kako ću izaći na kraj sa svojom današnjom introspekcijom. Možda uz pomoć Morave, kao zamućenog simbola inficiranog zavičaja i mog odrastanja.

Radašinove babe koje se drapaju nazubljenim češljevima, otvorile su mi oči u pastorali o idiličnim rekama. Svoju veliku ljubav prema svetoj reci Moravi, dovitljivi Radašin je iskazao čisto fiziološkim moranjem, tako što se u prvoj sceni Babe istovario u reku držeći se za kolac, pao u vodu u tom svetom ritualu, plivao jedno vreme zajedno sa rezultatima svoje probave i obrisao se burjanom.

Mislio sam bar da mi je ljubav prema mutnim Moravama zavičajni orijentir, koje je tako ljudski opevao moj počivši prijatelj Petar Pajić u pesmi: Ja sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji. Sede Srbi u kafani, što pijani što zaklani, a iz svake srpske glave mutne teku tri Morave.

Malo je onih koji su tako voleli svoj zavičaj kao što je to umeo Pera Pajić. Ali ako je on na vreme tvrdio da je Srbija na robiji, je li je umro kao nečiji rob ili neprijatelj?

Da li je neprijatelj pesnik koji tvrdi da je njegova zemlja na robiji, ili oni koji su je zarobili?

Moguće je da sam postao neprijatelj ako se pridružujem neporecivom poetskom otkriću i mutnom doživljaju otadžbine kao zarobljene. A uveren sam da jeste, jer da nije, bilo bi dockan da bilo šta saznamo o sebi. Oni koji su nas zarobili optužuju nas za robovanje. I možda su u pravu.

Okupatori moje zemlje imaju ovlast da sve nas koji se opiremo okupaciji proglase neprijateljima.

Kolumne Ljubodraga Stojadinovića

Sinoć su paori i poštari postali neprijatelji države. Tako ih je prozvala vlast smatrajući sebe merom svih stvari. Tamo negde na Andrićevom vencu ili u Jovankinoj vili, sede moćni umovi i etički uzori, časni ljudi overeni novom istorijom koji nas tačno vide: neprijatelji na jednoj, spasioci od njih na drugoj strani. Oni su oznad svih, žive u zarobljednoj zemlji kao sopstveni prijatelji, vlasnici pakla oboženi ulizičkom podrškom izgubljenog dela puka. Voleti neprijatelja koji vlada – to je vrh srpskog rodoljublja.

Vlast koja sebe vidi i nad sobom, prepoznaje sve više neprijatelja. To su već svi koji nisu oni. Neprijatelj svojih sunovraćenih bogova postaće i narod izgubljen u lagumima gde su ih zaveli.

Državi koja je proglasila poštare za neprijatelje, neće imati ko da dostavi vest o nestajanju neprijatelja br1.

Država koja je proglasila paore za neprijatelje ostala je bez zemlje.

Pesma Petra Pajića postaje srpska himna.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare