Nenasilni otpor

ilustracija/shutterstock

Stigli smo do belega odakle je građanski otpor neizbežan. Naši glasovi ne važe, pa nema ni nas. Pre dva dana je Savo Manojlović pozvao opoziciju da odbije tek iščupane mandate, da svi vrate one koji su spečaleni u decembru, ukljičiv i sve u republičkoj skupštini.

Posle toga, a i nezavisno od mandata koji su proizvod nejasne opozicione igre, mogla bi da sledi građanska neposlušnost, oblik (uglavnom) nenasilnog otpora. (Najpoznatiji primeri: otpor kolonijalizmu u Indiji i apartheidu u Južnoj Africi. Pobuna protiv režima Slobodana Miloševića). Otpor sadržan u opštoj građanskoj neposlušnosti jeste izvorno nenasilan, ali ljudi u njemu nisu dužni da trpe odmazde nasilnika zbog kojih neposlušnost počinje, ili da ih silom uteruju u poslušnost. Prvi uslov za građanski neposluh sadržan je u pitanju: ima li u Srbiji građana i šta ih razlikuje od podanika?

U takvim okolnostima, dakle ako ih ima, sila postaje nelegitimno sredstvo za gušenje izvornog prava na pobunu ako su osnovna prava oduzeta, a otpor sili je ostvarivanje prava na život. Nenasilni otpor ostaje privržen svojim pravilima, sve dok ne bude nasilja koje ima ideju da ga zaustavi ili uguši. Tako stvari stoje ako krene pokret za koji se ne zna kako se okončava.

Neposlušnost je masovno ignorisanje zakona koji omogućuju postojanje sistema nerazrušivog bez neposlušnosti, kao i prinude i prisile koje održavaju aparat za ugnjetavanje ljudi. U svojoj suštini, neposlušnost je usmerena na rušenje onih normi koje inače ne važe za građane ili su protiv njih. To nije borba protiv ustavnog poretka, ali protiv poretka koji je oktroisao ustav jeste. I protiv kreatura koje su sebe proglasile za državu. Građanska neposlušnost jeste mirni ustanak, njegova legitimnost sadržana je u opštem saznanju da su osnovna prava i slobode neostvarivi pod normama sistema koji ih uskraćuje.

To je opšti izlazak iz sistema koji je prestao da bude građanski. Društveno uređenje u njemu nema svoju definiciju, ali je po naravi vladanja i negovanju podaništva svim sredstvima – po podelama na kaste – najbliži zloćudnoj mešavini feudalizma i robovlasništva. Elementi liberalnog kapitalizma zasnovani su na opštoj pljački društvenih dobara, i pauperizaciji ogromnog broja građana. Sredstva masovnih

opštenja pretvorena su u musolinijevska agitpropovska glasila, (pogledati dokumentarni film o Benitu), koji šire mržnju prema svakoj slobodi i ljudima koji su uočili da im je ona oduzeta, ili sumnjaju u Dučea (vođu).

Demokratija u Srbiji nije ukinuta čak ni dekretima, nesloboda je obožena despotskom voljom diktatora. Zaluđeni podanici se klanjaju pred njegovim ikonama, ili ga posipaju svetom vodicom. Agresivnim lažima izvršena je masovna lobotomija rulje koja više nije u stanju da razlikuje istinu od paklenih laži, koje su za njih jedina istina. Ali i tamo je počelo osipanje, fanatizam ne traje večno.

Diktator je postao sudija izbora, svaki rezultat proglašava pobedom, tamo gde je poraz bio izvestan, krivotvorenje je javno i besprizorno. Slučajevi u Nišu, Čačku i na Novom Beogradu, na primer, sami po sebi pozivaju na masovni građanski otpor tamo gde građana ima.

Pročitajte i:

U Srbiji jeste bilo nekoliko pobuna. Neke su obećavale promene, ali njihovi lideri su se bojažljivo kretali ka malim ciljevima. Ukupni ishod tih otpora je bio skoro nikakav. Diktator je naučio kako da se održi, da podmiri, zavadi, podmiti, posvađa, pusti sa lanca policiju na ljude. Da za sobom vuče Dodika kao mečku koja je simbol srpske sloge. Da sa njim i Porfirijem sprema nešto tako besmisleno kao što je svesrpski sabor! Da bije i zatvara, mrzi, prezire, vređa i vlada. Srpska opozicija uvek na isti način gubi izbore i spremna je da ih izgubi ponovo. Kakva je tamo raspodela političke pameti nije poznato.

Dve su najozbiljnije pobune okončane na različite načine. Ekološki pokret je vodio Savo Manojlović. Odjednom je čitava Srbija bila blokirana. Ljudi su bili odlučni da idu do kraja. Gde je bio kraj? Obećanje da Rio Tinto prekida sa rovanjem Srbije. Čak je i vlada donela jednu lažnu odluku o tome. Vučić je pozvao Manojlovića i zamolio ga da pobuna prestane. Savo je bio fasciniran pozivom, obećao, pozvao na prekid pokreta i na slavlje u centru Beograda.

Posle majskh tragedija prošle godine, stotine hiljada ljudi je izašlo na ulice. Bila je to snaga koja je imala neomeđene mogućnosti. Ali, za deset sedmica ona se rasula sama po sebi, kad je ostala bez upotrebnog smisla, a hodanje ulicama nije imalo nikakav cilj.

U oba slučaja cilj je morao da bude samo jedan: rušenje režima Aleksandra Vučića! U oba slučaja on je uveravao svoje seize i glasnike da njegov pad znači i rušenje Srbije. Od tada to radi u svakom slučaju.

U junskom izbornom danu laži, premeta, velikih obmana, moralnih samouništenja i užasa pred stvarima koje tek dolaze, Savo Manojlović je postao nesumnjivi pobednik, makar nad opštim beznađem. Može se usred razbojničkog pirovanja nešto uzeti pred nosom vođe mafije.

U Nišu je doktor Dragan Milić u nedelju uveče oglasio proterivanje SNS-a na istorijsko smetlište. Kad je svanulo, SNS se probudio kao pobednik.

Kao hroničaru zlih vremena, poziv Save Manojlovića mi se čini kao pouzdan odgovor na ovo što se događa. On već ima loše iskustvo sa tiraninom i valjda je naučio: sa njim se ne može razgovarati. Više nema o čemu.

Ako krene građanska neposlušnost u Srbiji, a možda i hoće pošto ovde sve počinje iz velikih tajni o pobunama, onda više nema odustajanja dok se ne završi posao.

Sećate li se scene razgovora između Žakline Tatalović i Ane Brnabić u „izbornoj“ noći? Gledati predsednicu skupštine kako izbegava odgovore optužujući Tatalović da ona izaziva nemire svojim pitanjima, možda je bio jedan od vrhunaca opasne režimske maloumnosti. Dozvoljeno je biti glup, ali ne toliko i ne na takvom mestu. Čuđenje pred logikom nečega što je nekalemljeno doneo vetar u ovu pustinju, nije dovoljno.

Kad više ne bude prizora gde ona o nečemu misli, a na sigurnom mestu budu hajduci, lupeži i druga sumnjiva lica koja su one večeri posle govora poremećenog cara ispijali šampanjac, onda će građanski otpor biti okončan. To su pošteni izbori u Srbiji.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare