Nepal, zadnja pošta Himalaji

Mogao bi da bude bilo ko, čak i on. Ali nije siguran, više ne pamti svojstva koja su ga oblikovala u čoveka. I šta ga je to odljudilo? Žandar ujutru poljubi ženu u obraz, pokazuje joj lice, ako se to tako zove. Žena mu uzvraća poljubac hladnim usnama. On kreće na posao, kaže komšiji dobro jutro, kako si komšo, kako zdravlje.

Dobro sam komšo, kaže komša. I to je sve što mu kaže. Ne zna čovek koja reč može da ga prebije, ne voli takve komšije, nešto ga jako odbija od tog glavatog bumbara.

Žandar stiže u jedinicu, tamo je među svojima, a ne zna čiji su oni. Navlači na sebe sve što mu priliči, zajedno sa ostalima gubi osoben oblik i pretvara se u tvrdokrilca. Nije niko i ništa od kad je ostao bez sebe, a ne ume da objasni zašto mu se to dogodilo. Ali i ako je, tako se mora! Nešto ga vuče da bude tu gde ga je dovela žeđ za nepoznatim uživanjem. Ide na zadatak!

Pendrek u meso, u glavu, štit u grudi, bojni otrov pod noge, udarac u devojačko lice i staračka leđa. To je smisao svega o čemu je maštao. Vlast nad tuđim bolom, sumanuta trka za onima koje treba poniziti i oboriti. Biber sprej u oči starice kojoj su u gužvi polomljene naočare. Gaženje dede koji je ispao iz kolica i leži uz ivičnjak.

Uveče se vraća kući, zanesen, vreo od akcije u kojoj je branio otadžbinu od stranih sila. Tušira se hladnom vodom da spere dan, ali on se ne može oprati. Stoji pred ogledalom i gleda oblik koji mu odavno izmiče iz savesti. To je on ili neko sasvim drugi. Svejedno je.

Oblači majicu i šarene bokserice i leže pored žene. Ponoć je prošla. Ona ne spava, gleda u plafon.

„Ubili smo boga u njima!“ – kaže žandar.

„Jebali smo im mamu maminu!“

„Kome?“ – pita žena muklo.

***

Fudbal je samo igra i ništa manje od toga. Igra je deo čoveka, lozinka odrastanja, sve ono što mu ostaje na kraju dana.

Na najvećem stadionu, dok se ne napavi lepši i bolji, sinoć se odvijala agonija srpskog nogometa. Agonija uopšte, svuda naokolo.

Možda je i okončana. Bilo je mnogo publike na početku i skoro niko pred kraj. Još su neki od njih verovali da je ta reprezentacija njihova. Ali nije.

Selektor je ulizički podanik, „umetnici lopte“ bi mogli da zaigraju nešto drugo ali ni oni ne znaju šta. Tablić, domine. Bilo šta. Spori, bez znanja i elana, bez ideje i motiva. Igra je radost, a radosti nema u zemlji terora.

Englezi su ipak bili gospoda. Dali su selekciji Ćacilenda 5 komada a mogli su deset. Zašto bi?

Publika je poručila selektoru da je krajnje vreme da ide. Slične i još grđe poruke imali su za nitkova. Stadion je grmeo od kolektivnog verbalnog delikta.

Prema tribinama su krenuli huligani odeveni u crno i počeli da biju gledaoce. Sve pred sobom i oko sebe. Njihov je posao uterivanje ljubavi prema tiraninu. Ali to je mnogo teže nego dati gol Englezima. Ljudi su bežali pred banditima zaduženim za duševni mir sablasti.

Poznavaoci igre govore na javnom servisu o teškom sunovratu „naših asova“ u kontroli lopte. Bilo je loše, ali mi možemo još bolje.

Šef huliganske bande se u nekom sokačetu koje izlazi na Ljutice Bogdana, obraća razbojnicima: „Momci, bilo je strava! Jebali smo im nanu naninu!“

***

Iz Nepala dolaze slike nestišljive pobune. Korumpirana vlast više nije mogla da dopusti prostiranje slika o raskoši i bogatstvu klike, pa je zatvorila poslednji prozor svežeg daha u siromašnoj zemlji: društvene mreže. Verujući da se tako najlakše zaustavlja istina.

Na protestima zbog oduzimanja poslednjih ostataka slobode, policija je pucala u demonstrante, ubila njih dvadesetak i zavela policijski čas.

Tada je nastala bura u opštem besu i pobuni. Nepalci su bukvalno zapalili vlast: parlament, rezidencije besne elite i sve za šta su mislili da ih ugnjetava.

Gledajući šta se tamo dešava, prepadnut i zbunjen, ovdašnji dahija se odmah javio, želeći da negira bilo kakvu pobunjeničku analogiju. Nije mu se nimalo dopao požarni ustanak u podnožju Himalaja u kome je vladajuća oligarhija satrta bez milosti. „Neka samo neki sanjaju“ – rekao je. „To ovde nije moguće!“

Verovatno i nije. Može slobodno da bije još surovije i da uvede SAJ protiv devojačkih vilica.

Može da ugasi N1, Novu S, Danas i Radar. I sve društvene mreže. I biće nam sasvim podnošljiva, čak ugodna takva tmina.

Ovde ne žive Nepalci, nego raja.