U ovoj teškoj temi o izvoru nesreće sadržane su i sve druge. Gledam ljude oko sebe, niko se ne smeje niti ima znakova radosti. Nešto je ugasilo svetlo u ovoj zemlji. Niko osim pripadnika opasne sekte ne može da prežali poginule u Novom Sadu. Iz centra guste pomrčine govori se da porodice stradalih razumeju smisao zločina, skoro da su pružili podršku vladaru u tome što im je učinio.
Njegova poseta porodici Firić je definicija čistog očaja. Ljudi potpuno uništeni tragedijom nisu znali šta da rade sa strašnim gostom koji je banuo nepozvan da im bez srama i obzira gazi po svežim ranama. Malo je takvih prizora koji ostavljaju bez daha a ravni su smrti i vode do preispitivanja morala i emocija otisnutih u vremenu kao krvavi dlan. Potresna je slika tog porodičnog stola odakle su oduzeti najdraži a sedi sablast pred escajgom za posluženje.
Nije otišao tamo da iskaže saosećanje, već 40 dana od zločina on silom sprečava ljude da ćutanjem iznesu ono što im je na duši. Nasilnicima smeta sećanje na žrtve sistema nastalog u predvorju smrti. Kod uništene porodice Firić on nije molio čak ni oprost videvši sebe bezgrešnim, nego je tamo banuo kao prva žrtva svojih nedela i građanske pobune, tražeći podršku umesto da je ponudi. Taj besramni prepad na kuću večne zalosti, jeste vrh tragedije.
Pročitajte i:
Uvredio je studente želeći da ih ponizi. Govori više puta da su to plaćenici koji ga ruše za novac. Kao da je potreban novac slobodnim ljudima da bi ga sklonili. Pobuna se već prostire svuda gde ima ljudi a suština je svedena na dve stvari: odgovornost za zločin i istraga korupcije. Oba zahteva ruše sistem koji je nastao na korupciji i amnestiji za sva zlodela. Tražiti od lupeža i hulja da sami sebe privedu časnim sudijama, jeste kontroverza koja je neostvariva, osim ako se članovi mafijaškog sindikata ne pobiju oko plena, pa uhvate za šiju i prvog među njima. Zbog toga je tamo veliku strah a najveći je u vođe mafije. Svaki pohod na zločine udar je na srce režima. Nepismeni glasnici iz dvora uče studente kako da misle. Ako pobuna studenata nastavi da se širi i zahvati sve što izgleda zahvata – on je sasvim pri kraju.
Iz paničnog straha od pada, dolaze svakodnevna „javljanja“ koja potpuno otklanjaju zabludu o političkoj inteligenciji vladara. Neke teze su zapravo maloumne i one izazivaju strepnju od neizlečive plitkosti i teškog zadaha ustajalosti.
Iz vodeće misaone strukture i siromašnog jezičkog izvođenja, dolazi i čudesna negacija sličnosti ovdašnjeg vladaoca sa Asadom. „Iako mislite da sam Asad pa ću da bežim negde – nisam“.
Posle ovog odbijanja paralele koju niko osim njega nije ni izneo, sledi nekoliko sumornih, tupoglavih parola o borbi za Srbiju, o tokovima novca koji stižu za njegovo rušenje. Uz patetične izjave ljubavi Srbiji koju čuva jedino tako što ne dopušta da bude srušen. Na kraju ne ostavlja nimalo nade, sve će nas pobediti.
Asad je već u Moskvi a on još u Beogradu. Mesta u Putinovom srcu ima sve manje a niko ne zna o čemu razmišlja prvi ljubavnik Srbije. Ako tvrdi da nije Asad, možda nekako i želi da jeste, ako kaže da neće da beži – verovatno hoće. Nije poznato šta on jeste a šta nije, više ga ima u materiji koja nigde ne postoji.
Sirijski despot je izgubio vlast za samo šest dana i utekao. Kao u svakoj haotičnoj revoluciji, pobunjenici su upali u dvor pun raskoši i tragova bogataškog razvrata. Asad je spreman dočekao trenutak pada. Na vreme je prebacio veliki novac, zatražio azil od Putina i dobio ga. U nekoj dači će nastaviti svoj posmrtni život.
Kolumne autora:
Mogao je ovaj da upoređuje sebe i sa Idi Aminom – Dadom iz Ugande, ili carom Bokasom Prvim iz Centralnoafričke Republike. Obojica su utekli pred pobunjenicima, namernim da im sude zbog zločina i kanibalizma.
Ali najbliža srcu mu je Mira Marković, vladarka iz senke, surova egzekutorka političkih protivnika. Poslednje godine života provela je negde u Rusiji. Mogao je da kaže: Ako mislite da sam Mira Marković, ko bi ga znao, možda jesam njena muškobanjasta inkarnacija. Sklon sam nastranim preobražajima, uzimam najbolje od velikana srpske istorije.
I Mira je optuživala studente i druge ustanike protiv njene torture da dobijaju novac za rušenje Miloševića i njegove jedine ljubavi. Veza sa tom zlokobnom ženom je A. Vulin, kadet iz njene škole življenja, ekspert za obojene revolucije, strane agente i plaćenike. I sam je jedan od njih. Tu je negde poreklo vladareve nestišljive paranoje koju Vulin podstiče svim svojim teškim oštećenjima.
Vulin zna kakav je život u Moskvi, to zna i vladar. Oni znaju i za ovu pravilnost, ali je ne priznaju: svi operetski diktatori koji su pobegli pri padu ili pre pada, tvrdili su da to nikada neće učiniti. Iako neprekidno misle o planu letenja u jednom pravcu.
Studentski protesti vode ovoga odavde u zamišljeni egzil, tamo su negde njegovi spas i propast. Bio on Asad, Dada, Gadafi, Bokasa ili Mira, ili ono što zaista jeste, morao bi da uči o sebi i vremenu koje mu je još preostalo u dvoru: pad, predaju, specijalnu ustanovu ili letenje ne može da izbegne.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare