Novak, Prikaza i Doktor Smrt

Mogu da vam radim šta hoću a to vam i radim: da vas ponižavam, oduzimam prava. Da vas zatvaram, bijem, puštam Mrdića i Karleušu na vas, ukidam pravni poredak, slobodu govora i okupljanja. Da vas opljačkam do gole kože, izgladnjujem i uveravam da nemam ništa od imovine. Šta će meni imovina kad imam sve. Vama je ostalo sasvim malo svetla, dok i to ne pogasim. Vi ste raja i evnusi, stoka bez repa.

Vama se čini da sam zaljubljen u sebe do ekstaze, da gajim posebnu vrstu idiotske autoerotske strasti. Nisam definisao svoje emocije niti čula, još ih tražim u svakom njihovom izlivu. Lomim i grizem sve oko sebe, razbijam stakla, kršim kvake. Trojica me drže da me smire. Gutam pilule, urlam i penim, tražim luster ili drvo za vešanje, kuburu da se ustrelim, no nema je nigde. Kriju od mene i mišomor koji sam držao negde u fundusu. Moj suicidni impuls se zaustavlja uvek u poslednji čas. Gde ćeš somino, kažem sebi kad dođem sebi, još toliko imaš da učiniš. Još ima živih oko mene, ima onih koji nisu zaćutali. Dok takvi ne zaneme ne odlazim odavde, daleko su za mene večna lovišta, mada, ko bi ga znao... Kad bih znao ono što ne znam, prepustio bih svu vlast sebi, ali me drži strah da nešto ne pukne: guma, petarda, vatromet, viljuškar, kašikara... Nikada se ne zna šta puca.

Ne znam ni ko mi radi o glavi. Možda ovi koji je čuvaju: možda kobre, možda Kričak. Možda Žmirić. Možda Mojsilović. Mnogo su se smirili i umudrili tako ponizni. Klanjaju se kao Japanci, do ispod pojasa. To je loš znak, tu je negde moj Brut.

A možda i Novak. Njega se bojim, mada se ne bojim nikoga. Moj kukavičluk je znak posebne smelosti.

To što me je Novak izdao, to je moglo da me satre. Bili smo dobri jedno vreme, umeo je da svrati. Bio sam siguran da je uspeo da razume moje bezgranične dimenzije. Podržao sam ga u Australiji kad su ga zarobili tamo. Dolazio je da mi se zahvali, zagrlili smo se i dugo tako ostali, sedeli smo kao najbliži, bio sam u zanosu. Sa Novakom uz mene – kraja mi nema. Ta slika, gde nas dvojica stojimo kao moćne atlete, srpski apoloni, - ne zna se ko je lepši i stasitiji - pomogla mi je da dobijem izbore. On se nešto pobunio, kao nije znao za svoje učešće u mojoj kampanji...Pozvao sam ga i rekao mu svašta. Zar ti, koga sam stvorio...?! Samo je ćutao, odobravajući ćutnjom moje grdnje.

Bez ikakvog razloga je počeo da šalje blokaderima dvosmislene poruke. A ubrzo samo u jednom smislu: otvorena podrška! Tako znači, pomislio sam. Pazi sad mali, uništiću ti karijeru. Oduzeću ti slemove, moji pouzdani ljudi će ti oteti zaradu. Zaboravićeš da igraš. Konfiskovaću ti vile i stanove po Srbiji. Učiniću da se ne čuje za tebe! Izbrisaću ti prošlost, otići ćeš u zaborav. Šta si ti u odnosu na mene?

Moj trust pilećih mozgova je upravo donosio mere koje bi ga ućutkale, kad je na Vimbldonu počeo da pumpa. Naučio je i decu, pumpaju pred celim svetom. Srđan nije pumpao, javio mi se jednom: Izvini, ne mogu mu ništa, odmetnuo se, ali ja te još volim.

Kasnije se, velim, preselio u Atinu. Moj Vučko iz Informera ga je nazvao propalim teniserom, Đuka je rekao nešto mnogo gore. Javila se i Zorana ispod svog maltera. Svako iz mog svinjca je imao šta da kaže za tog Novaka, koji bez mene nije niko i ništa. Nije Jelena Genčić, ja sam ga prvi naučio kako se drži reket, ali to iz skromnosti nisam govorio. Nikad nisam prestao da se bavim sportom, čak ni na Jevrejskom groblju iznad Sarajeva. Slavko Aleksić, vojvoda, moj pokojni trener. Kasnije je ispod moje ruke izrastao jedan Milan Radoičić. Da se zna.

I sad, kad je na moju veliku radost izgubio finale u Australiji, pozvao sam ga. Bio sam oštar. Rekao sam mu, Novače, slušaj me dobro, pazi šta radiš. Ne igraj se, nema šale sa mnom. Priznajem da sam stvaralački neuračunljiv, ne znam šta sve mogu da uradim. Nisam mu ni čestitao, ja poraze ne slavim.

Samo je ćutao.

Narodu je odmah potom poručio nešto što predstavlja izdaju i atak na Srbiju. U smislu, nastavite da se borite, istina i pravda na kraju pobeđuju. Tako je rekao narodu, kao da je to njegovo a ne moje.

Nisam znao šta ću od jarosti. Bio sam spreman da svisnem. Na usta mi je izlazila pena a i pljuvačka, lučevinama nije bilo kraja. Probao sam da poravnam reči, ali se čulo samo mumlanje i režanje.

Odlučio sam da ga još jednom pozovem i budem oštriji nego ikad. Nemilosrdan i surov, brutalan i svirep, tako reći.

Pozvao sam ga. Dugo je zvonilo, a onda se ipak javio. Nisam ga ni pozdravio, odmah sam počeo. Prvo sam molio, kumio i preklinjao. Ronzao kao šiparica. Ali on nije odgovarao. Samo je ćutao. A onda sam mu predočio šta sve može da ga snađe, kao izdajnika mene i Srbije. Moja ruka je dugačka, možda je čuo. Ne pretim, ali neka zna. Govorio sam čitavih pedeset minuta. Mislio sam, biće vajde, skrušeni dečko će se pokajati i vratiti meni. Zagrlićemo se u dvoru, popiti piće. Ručaćemo zajedno, pevaće nam Ivica. Vratiće se on u Beograd, biće maskota moje konačne pobede. Napraviću od njega lojalistu, dići ću specijalni šator samo za njega. Daću mu sve što želi, iako on misli da mu ništa ne treba.

A onda, zamislite, on je mirno pitao: mogu li ja tebi nešto da kažem?

Pun nade, rekao sam: naravno Nole, slušam te.

Odjebi bre budaletino! Ajde, skini mi se s one stvari za sva vremena!

Tako on meni. Ja da se njemu skinem! Sa koje stvari?

Kad se tad nisam šlogirao – nikad neću.

I sad me doktor Smrt vraća u život.