"Zašto čekamo Novu Godinu u bunkeru, šefe?"
„Ćuti Ana, aman ženo, šta god da si! Saznaćeš na kraju.“
„Šta kraj, kakav kraj? Ko je rekao da je kraj“ – pitao je Vulin iz bunila.
„Šef je mislio na kraj dočeka“, kazao je Đuka dok je glodao neki svinjski papak i brisao se stolnjakom, „događaju se velike stvari, Vuline, a ti si se udesio još u devet. Rekao sam ti da ne ušmrkuješ…“
„Nisam ni šmrknuo“, štucnu Vulin, „ta stvar je već u meni i radi…Jaoj što mi je lepo!“
„Kakva je to stvar u tebi, šta se to krije od mene“, zacvrkutala je Ana, držeći u ručici čašu malvazije.
Povezane vesti
„Belo, to je boja zime“, lanu Vulin i zaceni se od smeha…
„Nestale su pljeskavice, moram da jedem krezle“, groknu Dačić iz nekog ćoška i obisa masne ruke o zadnjicu Jorgovanke Tabaković.
„Ijuuh“, ciknu Jorgovanka, „Aleksandre, Srbija tebe nije dostojna, ali ove svinje iz SPS-a, sačuvaj me gospode, šlepaju se uz tebe. Pijavice odvratne!
„Pusti Dačića“, reče Šef, „on mi je pouzdaniji od svih vas, mada ga ne podnosim. Ali ume sa policijom. Kad ga vide pobesne…“
„Ijuu“, vrisnu Jorgovanka, „divna naša policija…Uvek uz svoj narod.“
„Ama jest'“ reče Ana, „sa njima je moje pouzdanje stalno podignuto.“
„A zašto ti, Ana, piješ malvaziju. Jesam li ja rekao da je to hrvatsko đubre od vina?“
„Jeste šefe, ali znate i sami da mene memorandija drži do pola sata.“
„Misliš, memorija?“
„Da, tako sam mislila. Bože šefe, šta bih ja bez Vas, kako Vi umete da sastavljate rečenice, pa to je fatalno.“
„Gde je muzika?“, javi se odnekud Dačić, „ako nema nikoga, mogao bih ja da zinem.“
„Nemoj ti, taman posla, jedi tamo debeli. Kakva pesma“, povikaše velikaši…
„Imamo Karleušu na plej-bek“, predloži Martinović, „i meni je pevala lani kad sam izabran za mistera na Danima ludaje, mislim u Kikindi.“
„Da sam bila tamo“, zacijuka Ana, „ne bi pobedio ispred mene.
„Jebo ja takvog mistera“, zašušketa Rističević, „izvini Ana.“
„Ja bih otpevao: Aleksandre, bog li nam te dade!“, uporan je Dačić.
„Nikad čuo!“, zamuka Đuka.
„Ni ja nisam čuo“, iskren beše Šef.
„Nova stvar“, reče Dačić, „sad sam smislio tekst, samo da uhvatim ritam.“
„Ja bi’ da iznesem svinjče koje sam spakovao za ovu priliku“, promumla Marijan Rističević, „iz moje Kočine, za ovo sam ga spremao i nazvao Aca. Pekao sam ga u rerni. Iz poštovanja ga nisam natakao na ražanj.“
„Šta Aca, koji Aca“, dreknu Orlić!
„To od milja“, pravda se ovaj, „nema koje se živinče u mom oboru ne zove Aca.“
„Pečeni Aca, to je tebi od milja“, urla Orlić, „da ovi moji ne slave, sad bih te vezanog priveo na prijateljski razgovor.“
„Pa šta“, mumla Marijan, „Aca je da ga izedeš. Vidi ga samo.“
„Ma nema veze“, reče živi Aca, „ja sam duševan, tolerantan čovek. Praznik, je, čeka nas velika noć.“
„Evo šefe,“ ponovo se javi Đuka, „onaj Bakić kaže za vas ‘car je go’. I još je taj car, to jest vi s oproštenjem, grozan, smežuran, da te muka uhvati.“
„Nije tačno da je takav,“ kaže Ana, „ja sam svedok. Kad smo pili njegovo vino u Jajincima, videla sam ga. Doduše, ne sasvim golog.“
„Ništa ne pričaš kučko da si ga videla takvog“, reče uznemirena Jorgovanka.
P“a bio je u majici i gaćama. Lepo oblikovani debeli mišići, listovi na nogama i dupe kao u Jorgovanke. Da se smrzneš. Uzbudila sam se mimo moje prirode. Zamalo da me obuhvati nastrana strast, ali rastera nas Anđelko.“
Dačić zajauka: „Ništa nam ne može banda, bog nam dao Aleksandra!“
Odnekud se pojavi Andrej: „Bato, bato, kad ćemo?“
„Popij i zamezi nešto tamo, sačekaj malo, sad ćemo.“
„Sad sledi zabavni deo programa i rasplet ove divne večeri i naših života“, reče Siniša Mali, „sledi govor! Živeoooo!“
„Kakav bre sad govor?!“, zareža skroz natopljeni Dačić.
„Gospodo i prijatelji“, započe šef, „teško mi je da kažem ovo, ali naše vreme je isteklo. Nas pedesetak izabranih idemo dalje. Ovde smo uhvaćeni na delu, da vas ne podsećam šta smo sve radili. U ovom bunkeru sada orgijaju ljudi koji vrede 1000 godina robije.“
„Auh!“
Sve je spremno. Poneli smo pare za deset života za svakoga od nas. Ne bežimo avionom, jer ubačeni studenti to očekuju i blokirali su aerodrome. Naši najbolji stolari i brodograditrelji iz SNS-a već šest meseci na tajnom mestu na Dunavu prave arku. A ona će nas, nešto pre svanuća povesti Dunavom uzvodno, pravo kod Orbana. Za početak. A onda je ceo svet naš.“
„Zar nije nizvodno“, priupita Ana, „pa Budimpešta je valjda dole!“
„Uzvodno je Ana! Budimpešta je gore.“
„Pa da. Slaba sam iz botanike.“
„Moj drug Goran Vesić nije badava sklonjen“, nastavi šef, „on je pouzdani rukovodilac tog projekta i komandant broda. Svakog časa očekujem da dođe ovde, pa da krenemo.“
U taj čas se otvoriše vrata, i kusonogi Vesić ugega u bunker.
„Imam loše vesti, šefe“, reče on.
„Kakve sad loše vesti?“
„Arka, koju smo gradili za spas najboljih Srba…“
„Šta arka?“
„Raspala se malopre kad smo ‘teli da je porinemo.“
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare