Okoštavanje mozga: poslednji stadijum tiranije

Tu se svakako nalazi još nepoznat razlog našeg upornog trpljenja, onog mazohizma koji će dokrajčiti i nas i neman. Valja nam da ipak sačekamo kraj koji mora da je tu negde.

Vlastelin je ponovo bio domaćin na Pinku. U najavi napada obećao je nešto sasvim novo, ono što nikada pre nije rekao, a to što nije rekao menja sve.

Videlo se da nekadašnji čovek nema šta da kaže, niti postoji prostor gde se misli gotove u reči. Od negde se čuju zvuci i uzvici, mumlanje i krčanje, izlaze otud oralni ejakulati koje proizvodi nepoznata tvar zarobljena ispod lobanje.

Iz te antimaterije, govornik na Pinku je izvukao ono najgore, zato što je najbolje, koje je isto tako gadno, odavno protraćio. Pre toga je u svom trustu umova, a um je samo jedan, stvarao krčevine za dodatni paralelni prostor. Kako da se izbavi od zločina za koje veruje da su neotkriveni.

I onda je iz ostataka kreativnog alata izvukao Mišu Bačulova, čoveka koji mu iz posebnih razloga najviše smeta. To je već fizička zavist ako je mentalna utrnula. Bačulov je jedan od simbola žustrog novosadskog otpora. Ali on nije jedini takav. Zbog njih vlastelin ne sme u Novi Sad, mada se trsi i kurči. Ali dobacuje samo do Kaća. U odumiranju sive mase, ostao mu je korteksni centar za strah. Bačulov jeste tip koji taj užas potencira.

Izgleda da mu je „terorista“ koga je upravo otkrio, pre svega estetski problem. Dahija je smlaćen, lišen motorike, podbuo, debeo, telesno oronuo i zapušten. Bačulov je sportista, izgleda pouzdano pred lojalistima.

Vodeći odumirući um je krenuo za teorijom Karleuše, koja možda spasava zikovce od istrage i gasi pobunu. Nadstrešnicu je, naime, srušio neko ko je želeo pokolj u Srbiji. Tako je iz svog poplavljenog centra za mišljenje sudila naprednjačka diva. I huljica je tu ideju, kao lucidniju od svake dotadašnje, uzeo kao svoju. To je obrt koji ga od zločinca pretvara u sudiju.

Bačulov je viđen na kritičnom mestu 1. novembra između 8 i 9. kako „unezvereno šeta.“ To je novi pojam u novogovoru vladaoca, koji je stvoren u dubinama misaone kaše. A značio bi uspaničen, oznojen, usplahiren, bez kontrole nad sobom, ili u stanju teškog pijanstva.

Videli smo da je Bačulov bio miran, hodao normalno i gledao u telefon.

Pri kraju je rekao kako misli da je Bačulov nevin. Ali ipak, ko bi ga znao, to je onaj isti koji je prosuo fekalije pred gradsku kuću.

Čuo sam od jednog neurologa da u posebno teškim slučajevima postoji stanje degeneracije, koje se u slobodnom govoru zove „okoštavanje mozga“. To je ironična simbolika, ali sintagma označava opasan kognitivni pad i svako odsustvo savesti, moralnih obzira, verbalne koordinacije i samokontrole.

Vlasnik takvog tkiva postaje sve agresivniji i sigurniji u izgovaranju neopisivih budalaština i bedastoća, koje nije u stanju da artikuliše ni na koji način. Iz toga se stvaraju odluke koje kroz maglu i dim neizbežno proizvode visoke tenzije i tragične rasplete.

Problem slične vrste u običnom životu rešava se tako što rodbina i prijatelji uhvate od uma odvojeni primerak i privedu ga tamo gde može da dobije pomoć. Pacijent više ne donosi nikakve odluke, čak ni one o tome gde može samostalno da hoda.

No, ovde je dahija posejao crno seme. Nađubreni rasad gde je ono odmah izniklo, zove se, na primer, Bakarec Nebojša. Taj nije oklevao, optužio je Bačulova da je on pritisnuo „daljinski taster“ koji aktivira rušenje.

To više nije okoštavanje kao poseban slučaj, nego epidemija. Da nije čitavih legija Bakareca i sličnih fanatika, teško oštećeni vladar ne bi mogao da postoji. Ma kako se to činilo, i ma odakle izvirala moć za teror, takvi moraju da utrnu, to je zakon gorenja.

To nije ohrabrenje nego najava završnih muka koje nije moguće izbeći. Svaka agonija ima svoj konac. Bez obzira na privide, to je i kraj despotizma u iščekivanju velikog praska, kraj mora da je sasvim blizu. Nema izgleda da tiranija potraje duže od ludačkog goriva koje sve oko sebe drži u stanju mahnite stihije. Kad bude ugašena - mi ćemo to znati, a ona ne.