Policijski inspektor Slobodan Milenković traži da govori javno. Dobra je to odluka. Javnost čuva glavu a njegova je ozbiljno ugrožena. Odobrenje da govori je u nadležnosti kriminalaca o kojima namerava da govori.
Stradanje policajca Milenkovića počinje u času kad je borbu protiv mafije shvatio kako je to jedino moguće, a tragovi su vodili ka vrhu. Brat Vučićevog brata, kako to kaže Dejan Ilić u Peščaniku, bio je jasno naslućena sablast u opojnoj travuljini na oglednom dobru države.
Povezane vesti
Možda je zaista Milenković izmislio Jovanjicu, možda one noći nije uhapsio nikoga osim nedužnog farmera koji je obavljao poslove u ime naroda. Opijanje usrećuje, sreća se plaća životom, to je morao da zna. Trava je samonikla, takva je to biljka, nova srpska šljiva, nektar koji rađa sveta srpska zemlja. Ili je to ipak obična konoplja za kučine i drugu čvrstu pređu toliko potrebnu režimu za kolekciju prtenih gaća.
Sadanji šef policije Vulin bio je tada jedan od radnika na toj čarobnoj njivi. Neko je tamo odveo super elitu – tako njima tepa Demostat – na opojni izlet uz mirisnu travu, prepečenicu, jagnjetinu na ražnju i belo. Kad je magla u glavi svuda okolo je sunce. Videli smo Vulina u plavom kombinezonu, nacerenog između oba uva, vidno usrećenog, kako obrađuje državno imanje najvažnije porodice.
Milenković se izdvojio iz polumrtve stranačke policije zato što je primenio zakon tamo gde se to ne sme. On je postao loš primer, udario je na opasne lupeže a time i na temelj države. I na njenu rugobnu glavu, koja je neumereno izrasla na đubretu svoje prošlosti i ramenima takve propasti, prepuna svega što joj omogućuje da odlučuje u ime naroda koji se ubrzano iseljava i odlazi od sebe.
Od te noći, policajac Milenković je pod progonom onih koje goni i tabloidne septičke jame. Ko je on, u stvari? Kako se samo osmelio da seje sumnju tamo gde je ona najveća, odakle mu ideja da hapsi kriminalce umesto da im se pridruži? Narušio je sistem vrednosti, udario u samu lozinku, otkrio tajnu šifru kojom se pokreće mehanizam užasne korupcije i hajdučije i otvaraju vrata srpskog hada. Kazao svima da se taj pakao može i mora otključati, njegovo je bilo da otškrine
vrata i baci pogled na te strašne fizionomije koje se razmnožavaju prostom deobom, na metastazu od koje se više ništa ne može odbraniti. On je bar pokušao.
Odmah je stavljen na Vučićev aparat za mučenje u Ministarstvu istine – poligraf. Prošao je dva puta, ali su ga želeli tamo sve dok ne padne.Treći put je odbio da bude priključen na žice.
Pročitajte još kolumni:
U obračunu sa ministrom Nebojšom, Dijana Hrkalović je optužila Milenkovića da je preko bajke o Jovanjici želeo da sruši Vučića, a sa njime i državu. Rekla je da je Vučić ništa drugo nego njeno sunce. Bio je to emotivni ispad usamljene žene. On je jedini koji ima veći IQ i od nje. Čiji je veći postaće važno vrlo brzo, kad se u nerazmrsivu aferu umeša čuveni Đuka: đavolov advokat, saučesnik, savetnik i tv voditelj, kujna za sve čorbe zgotovljene od živih ljudskih tkiva. Slobodan Milenković je postao javna meta. Dijana svoju izglednu slobodu duguje toj optužbi. Đukino je da smisli glupu priču, digne galamu, upali bakljadu, napravi maglu, stane kao deblo ispred sunčanog nebeskog tela, i spremi drvo za vešanje.
Tako se to radi u zmijarniku.
Pokušaće da slome Slobodana Milenkovića dok ne prizna. Šta da prizna? Pod prisilom je već rekao da braća Vučić nisu povezana sa Jovanjicom. Niko od njih, nikada, ni na koji način.
Morao bi to da ponovi bar još jednom. Da prizna kako je želeo da afera koju je sam izmaštao napravi haos na dvoru i oko njega. Da je namerno želeo da naruši besprekorni ugled brata i brata Vučićevog brata. Da se u tome došaptavao sa stranim silama i metiljavom srpskom opozicijom koja danas pred njegovim stradanjem drži glavu među jajima. Bio je svestan da Jovanjica koju je smislio može da izazove eskalaciju na severu Kosova, pad elektroenergetskog sistema, nestašice, mešanja stranih sila i blokadu puteva.
Vulin bi mu napisao šta sve da kaže, uvežbao bi ga u tome kako da očisti zadah truleži sa lica elite i uzme ga na sebe. Sve što su oni zaista uradili, izmislio je on. Rekao bi da veruje jedino Vučiću, da je on njegov idol čestitosti, sjajno nebesko telo, živ nam i zdrav bio, bar dok se ne završi projekt „srpski svet“. On, Milenković, nikada nije imao, niti će imati drugog gospodara osim njega, tako mu bog pomogao. Spreman je da ga čuva, kao što je tata Senta čuvao Slobu, samo nek je glava na ramenima.
A mogao bi da krene drugim, težim i boljim putem. I ostane nesalomiv pred okorelim kriminalcima, dilerima ljudskih života i opijata u državi i policiji. Srpski
Frenk Serpiko, ili neko drugi iz istorije uzaludne borbe, u čvrstoj veri da dolazi vreme kad će njih vezati u gvožđa. Mada je to vreme odavno došlo i prolazi.
Ako pod pretnjama prećuti to što mora da kaže svakako će ga uništiti. Ako kaže ono što se ne može prećutati, isprobaće svu surovost i sve gadosti na njemu, ali će ipak opstati. Povređen ali čitav.
Bar kao primer kako čovek treba da izađe pred hulje.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare