Pokušavam da zamislim te mračne misaone hodnike, ćoškove i stranputice, zarobljene i slobodne u prvoj glavi. To je košmarni centar u kome se začinju sve to testo, kaša i melasa slabo razumljivih misaonih izlučevina. I oni više ne dopiru nigde a još mogu da emituju otrove i izazivaju teške nesreće.
Moji pokušaji, naravno, nisu dorasli nejasnim događajima unutar te aparature, jer je premetanje mentalnih izliva kroz govorni sklop neusklađen sa bilo čijim očekivanjima.
Sve je inače poznato, sadržaj te čitave oralne ekspresije ima jedinstvenu samoljubivu potku. Ali, ona je uvek nalickana predanjem ili namerama, folklornim sedimentima ili zamislima koje imaju samo jurodivi. Vodeća glava ih izbacuje iz sebe kao jedinstveno otkriće, ili tajnu o nečemu što sledi. Najčešće o podvigu koji će učiniti povodom podviga koji je već učinio.
Tako smo saznali da je nekad kad je tome dorastao, čuvao krave – Jagodu, Rumenku, Šarenku i još neke. Tamo u već legendarnim Ćipurićima kod Bugojna, on je izvodio ili isterivao u polje navedena i druga božja stvorenja, i držao ih na pašnjacima dok se „od vrućine ne razobadaju.“ Bio je mulac, nije znao da se goveda razobadaju od obada, vrste nesnosne zolje a ne od vrućine. Ali priča je bila dirljiva i još jeste. Običan dečak pred začuđenim krupnookim kravama, brine o njima i pazi ih od razobadanja. Da ti srce prepukne!
Možda je u tom rangu već nezaboravna novela, kako je kao šiljko od 14 godina išao u Tursku da otud švercuje gaće i patike i tako pokazao smisao za ilegalnu trgovinu među narodima i preprodavcima. I možda tamo, na nekom kvantašu upoznao svog budućeg prijatelja Tajipa Erdogana, koji mu je te iste drangulije prodavao. Svet je mali za njega. Posle rasprodaje gaća kupio je od tih para kartu za London i tamo se zaposlio u izmišljenoj radnji za prodaju šrafovske robe.
Sada je pri izglednom padu sa crvotočnog prestola, koji nikakva mitomanska zamisao ne može da spreči. Pitanje je samo kako i kad. Ali, naljutio je zemljoradnike. Jedan Mačvanin kaže da će sa onom ukletom kućom u Beogradu na čelu sa Anom, da učini isto što i sa prezidentom sektine ispostave u Bogatiću. Njega su uhvatili za uvo i izveli iz zgrade.
Čovek koji nikada nije zatečen u istini naučio je najteže prevarne radnje kojima je postigao sve što jeste, a naročito ono što još nije. Šta to nije, možda saznamo u nekom vremenu koje je pred nama i završimo deo istorije sa njim. Ako ne bude tako – za nas više neće postojati ništa osim lica Belorusije.
Kolumne autora:
On je uveren da je pobedio, ili laže da je uveren, pa sprema knjigu o pobedi. Knjigu će, kaže, ispisati lično, svojom rukom ili tastaturom, svejedno. Neće mu niko pomagati jer on i nije oko sebe sabirao pametan i pismen svet, nego ponižene tantuze, pa je samo na njemu i da stvori najznačajnije delo u radikalskoj istoriji. Knjiga se ima zvati „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“, a rok za njeno izlaženje je Vidovdan, hajdučki sastanak. Tako se govorilo o tom danu, dok je narod bio ustanički. Biće to udžbenik za gušenje svake a naročito kolorne revolucije, dok on drži dugoročni majstorski kurs o tome.
Zašto baš Vidovdan to niko ne zna, pa i budući pisac proznog epa o mitskom Oskaru i njegovoj pobedi nad nepostojećim bojama. To je istinski donkihotski podvig koji ostvaruje na Đuki u ulozi Rosinantea. On taj polikolor kroz priviđenja i prašinu, gleda u svom kaleidoskopu prestrašen od sebe samoga i onoga u šta se pretvorio.
Problem sa pisanjem knjiga je pre svega u tome što autor ili grupa njih mora da metne slova, raspoređena po njegovoj misli i naumu između korica. Sa dalekom idejom da to razume čak i njegov čitalac. Ali dobro, ima on u svojoj blizini tvorca i učitelja vojvodu Šešelja, koji je potpisao tri knjige posvećene svom negdašnjem nosiocu tašne i bureka. Najpoznatija od njih nosi naslov: „Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić“. Uz to je ukoričio još stotinak kupusara koje mogu da čitaju samo fanatični mazohisti.
Pisac dovidovdanske knjige je naumio da stvori delo iz žanra fantastike, tamo gde dominira fikcija kao odnos prema nečemu što nije stvarnost. To bi možda bio publicistički autobiografski uradak koji bi se bavio samo onim što nije moglo da se dogodi. Nije bilo obojene revolucije, on je u samoodbrani pribrao za svoje potrebe priglupu kagebeovsku konstrukciju koju mu je Vulin doneo iz Kremlja od oživljenog Berije Nikolaja Patruševa. Zašto je revolucija obojena to je u radikalskom svetonazoru obavijeno mentalnim daltonizmom.
Pročitajte još:
Ma koliko se bavio literarnom fikcijom i ne znajući šta to znači, budući pisac bi morao da objasni svoju strategiju pobede uz pomoć tegobne paranoje. Ta sila koja goni nesrećnika do kraja i konca, izvela ga je iz zastrašujuće bolesničke i zločinačke osame. Odatle vrludanje između nespojivih tema: čuvanje ćipuričkih krava, napad na Vojvodinu ne bi li je odbranio od najezde svojih podivljalih odreda i literarnog podviga „koji će biti najčitanija knjiga na svetu“.
Najveća mana te zamisli je nedostatak saznanja o moćima budućeg pisca da se bavi tim poslom. I sam je rekao da „nije neki talenat“ ali će svakako napisati remek delo. Ili bar bestseler, nešto što će dugo biti vodeći naslov na listi čitanosti.
Ima malo uvida u spisateljske domete oholog i plašljivog pobednika nad revolucijom, ali ono što postoji potpuno razoružava pisca iz zasede. U julu 2019. objavio je u Politici autorski tekst pod naslovom Elita i plebs. Najmanja slabost te tvorbe je što se ne zna o čemu je autor pisao. Pokazalo se da je najpametniji među nama slabo pismen, ali da toga nije svestan kao i svi prikraćeni. Da jeste, ne bi tako suvereno otkrivao svoju glamuroznu misaonu golotinju.
Ide Vidovdan i niko ne zna šta će pisac da radi tog 28. juna.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare