Građanin Miloš Vučević je premijer u ostavci u zemlji gde nije potrebna vlada. Svejedno je da li je taj činovnik u povlačenju, jer se još nije povukao. Sve što Miloš mora on to i radi ali malo toga mu se potrefilo da ume. Reklo bi se da za vladanje Srbijom ne treba baš ništa: ni pamet ni znanje. Ni čista biografija ni savest niti bilo šta čisto. To više niko ne čuva i ne traži.

Dovoljno je samo imati nešto ulizičkog dara, a Miloš se time snabdeo preko mere, i sprovoditi svaki nalog čudovišnog vladara, kome se on predao potpuno i bezuslovno. Za apsolutnu vladavinu nije potrebno mnogo, skoro manje nego ništa.

Uvek sa novim čuđenjem prepoznamo sablast koja nas je zajahala zbog naše dugotrajne ravnodušnosti. To je ta melanholija koja bi nas ubila i bez njega, ali je neka snaga koja iz naše budućnosti stiže nenadano ali neodoljivo, proterala i razvejala gustu lepljivu maglu. Takvu letargiju, kao konačnu omamljenost pred nepostojećom silom, razvejala su naša deca i unuci. Svima su pokazali da iza maske tog gadnog klovna stoje samo laž, strah, velika mržnja, podlački gard i samoljubivi obredi sa mitomanskim pripovedanjima.

Komešanja u ostacima takvog uma su beskrajna i nije poznato šta sledeće odatle dolazi. Nema vremena za nova zgražanja, valja se otresti izvora paklene luciferske vatre. Možda smo posle više od decenije vrludanja po močvarama i deponijama, konačno na boljem putu. Bolji i pametniji od nas su nam pokazali gde da idemo i kako da stignemo, mada umemo da lutamo na ravnome i pod svetlom.

Još je uvek tu pobednik nad svetom i mahniti pisac knjige koji će savladati sve što mu se ispreči i ponovo naneti poraz onima koje je već porazio. Taj je nameran ili ga nešto tera da se do kraja pretvori u neopisivog čudaka koji izgovara nezamislivo i usput gradi nemoguće šarene svetove, koje sve zajedno odmah pretvara u ispljuvke, pomije i zagađenu obećanu zemlju.

Obezličeni službenik Miloš je u misiji vršenja nekih poslova važnih za život i opisano zdravlje svog tvorca. Premijer u krivotvorenoj ostavci je dobio nalog pred kojim se ne postavlja dilema niti se traži bilo kakvo dodatno objašnjenje. Njegovo je bilo da na tajnom mestu sabere sve čelnike legalne i tajne državne sile a oni bi se zakleli na mač ili nešto slično, kako to biva u svakoj zaveri protiv naroda. Braniće nitkova takvog i takvog, po svaku cenu.

Šta znači „svaka cena“ niko još nije valjano rastumačio, ali je Miloš pravilno razumeo da tu nije reč o parama. Tamo se novci okreću u nezamislivim sumama, odjednom je od fukare nastala nova kasta, prostačka koliko i bogata. Nego je nešto mnogo važnije u opticaju, kako je to objašnjeno u slučaju lojalista i njihovog svetilišta u maloj crkvi: oni se zaklinju na krv. Najvažnija supstanca koja kola kroz žile naše dece i unuka, pa i kroz nas kojima ti putevi nisu skroz začepljeni, postaje nevažna pred njegovim prestolom.

Tako je jedne većeri, Miloš pribrao sve šefove tajnih službi, ministre policije i odbrane, načelnika glavnog štaba vojske, komandante specijalnih brigada, vođe parapolicijskih i navijačkih odreda, i sve važne odane vucibatine dresirane za nasilje. Sve one koji bi mogli da pomognu u gušenju…

U gušenju čega?

Izgleda da su razumeli: to što bi oni da guše nije moguće ugušiti. Ako dođe dan da se bira između skrušenog pada poraženog despota ili upotrebe sile protiv studenata, đaka, penzionera i građana koji bi se zatekli u protestu i svih koji ga tako dugo ometaju i uvode u agoniju. Ako dođe taj dan moraće da izaberu.

Dve su mogućnosti. Prva je da sila ima više razuma od onoga koji je dao nalog, pa i od podatnog komandnog sastava koji je bio na dogovoru sa Milošem. Pa da ljudi, normalno, pobacaju šlemove, štitove i bojno oružuje i pridruže se narodu. A da čudovište vežu i ostave ga nadležnim službama.

O najgoroj verziji raspleta nije dobro ni misliti.

Miloš a i njegov tvorac, morali bi da kažu, više nego da izgovaraju tupe laži o obojenoj revoluciji, kakav su zadatak dobile vođe državne prinude. Kada, u kojim okolnostima? Na koga idu borna kola, gde i kada dolaze vatrogasni šmrkovi sa mrzlom vodom. Kada izlazi narodna vojska, koje oružje nosi i gde su njeni ciljevi?

Ovo već postaje užasna novela o opstanku i propasti i o zločinačkoj ideji kako da se odbrani apsolutna vlast jednoga po svaku cenu.

Mojsilović je dužan da izađe i javno kaže: je li bio na tom sastanku. Ako jeste, šta je tražio tamo. Šta god da je rekao tada morao bi da kaže sada: Koga bi napadao a koga branio? I od koga?