Radoičić, patriotski čekić

Šta je to što Milan Radoičić, čuvar Srba na Kosovu najbolje ume? Taj odgovor može da zakasni i da stigne tek onda kada bude zastareo. Iako su njegovi zanati postali izvor potmule jeze - u rangiranju tvoraca ovakve Srbije - Milan je vitez i maneken, ratnik i uzor rodoljublja. Neizmerno bogati vlasnik i neimar. Zauzima zasluženo visoko mesto među novom sirovom vlastelom. Elitni sluga i gazdin čekić. Odmah je uz kolena gospodara svih zlodela, nedostižni izvršilac njegove volje zaštićen vrhovnom milošću i miropomazan plemenitim blagoslovom.

Razvojni put M. Radoičića još nije okončan, njegove su mogućnosti neispitane. Ma koliko se kopalo po njegovom rodoslovu, teško se tamo nalaze dobre stvari. One su, ako ih je i bilo, zataškane duboko ispod mulja u koji je ukopan čitav jedan život. On je uokviren mimikrijom simulirane borbe za Srbe i Srbiju, pa je čak i ovdašnji vladar u jednom od napada egzaltacije rekao da je Radojičić „Srbija na Kosovu.“ Kako je to postao i iz kakvog uma izlazi to jednačenje, nije potpuno poznato, mada su misaone nastranosti koje otuda dolaze, postale svakodnevna pučka zabava u Srbiji i okolini. Kralj posebnih bizarnosti se nikada ne umara.

Biografija M. R. je novela o brutalnoj kriminalnoj nasilnosti ostvarenoj u ideji krivotvorenog rodoljublja, neprijatnoj čak i za ovlašno prepričavanje. Dahija čuva svog kosovskog gaulajtera kao ličnu dragocenost.

Osnovni sud u Prištini je proglasio Milana Radoičića odgovornim za ubistvo Olivera Ivanovića, a četvorica optuženih su osuđena na ukupno 22 godine zatvora. Sud navodi da je M.R. predvodio kriminalnu grupu koja je organizovala ubistvo 16. januara 2018. u Severnoj Mitrovici i preduzela radnje na uništavanju dokaza kako bi ometala istragu. Grupa je imala jasnu strukturu, kriminalni i politički uticaj i delovala je uz podršku države Srbije. Vršila je ucene preko političkih rivala, uključujući Ivanovića koji je odbio da se pokori njihovim zahtevima.

U ovoj grupi Radoičić je centralna figura, ali nije proglašen krivim nego odgovornim. Tako je kroz instutuciju nedostupnosti i visokog pokroviteljstva ostao slobodan, budući da bi ga presuda u Prištini u odsustvu, lišila brige oko novog suđenja u Srbiji. Nije verovatno da ima tužioca i sudije pod rukom nitkova koji bi sudio njegovom miljeniku.

Radoičić je kao ovlašćeni harambaša vodio terorističku grupu u Banjskoj, pa se posle neuspešnog ustanka i pogibije ljudi na obe strane spasao bekstvom. Stavljen je na poternicu, ali je u Srbiji netaknut. Tabloidi vlasti su ga videli kao Obilića. U senci koja ga čuva i dalje radi i bogati se a niko se više ne bavi logikom zločina i poreklom njegove ilegalne slobode.

Sud u Prištini je doneo prvostepenu presudu, i došao je nadomak osinjeg gnezda, ali nije imao snage da to gnezdo rasturi. Recimo, i hulja i Radoičić znaju ko je ubio Olivera Ivanovića i znaju da to znamo svi. Možda zna i aplauder, ekselencija i ministar Marko Đurić, koji je pisao predsmrtno slovo mržnje o Oliveru. Pisao je i posmrtnu odu punu ljubavi. U presudi stoji da su kriminalci i ubice delovali uz podršku drržave Srbije i pritiskali svim sredstvima Ivanovića koji nije želeo da se pokori zahtevima kriminalaca da pristupi njihovoj filijali -Srpskoj listi.

Ko je bio država Srbija 16.januara 2018. godine? Isti onaj koji je i danas, poremećeni despot u konačnom obračunu sa ljudima i sa sobom.

Na dan ukopa Olivera Ivanovića nije bio na sahrani, nego na mestu njegove pogibije. Potrefila se kiša i on je kisnuo tamo kao dodola, želeći da svima pokaže svoje lažljivo patetično mučeništvo.

Odmah posle toga je proglasio sebe prijateljem Olivera Ivanovića, odredio mu mesto u aleji zaslužnih, a veselu udovicu doveo u vladu.

Svi koji su Olivera proganjali do smrti postali su njegovi posmrtni prijatelji.

Oni koji su ga ubili još misle da nikada neće biti otkriveni.

Hulja i dalje neguje Radoičića, uveren da tako čuva strašnu tajnu koja ga davi i pretvara u monstruma. A znate šta to znači.