Šaka peska

Izvor: Ilustracija/N1, Lazar Lazić

Odlučio je da sve čega još ima, potpuno osvoji, porobi i učini nemim. Njegov je zagrljaj neprijatan, opor i znojan, a niko se više ne opire. Ružan kraj pod teškim zadahom.

Da li su svi ti ljudi pod miškom, pod šakom ili pod šapom? Hoće li se iskobeljati ili posle još nekoliko trzaja primiriti za stalno, kao iskopine sopstvene budućnosti?

Nemojte odmah da hulite na pisca, nije ovo crna tema niti najava propasti. Nije lament nad sobom, niti nad svima nama, nije žal za prošlim vremenima, niti užas od trulog mirisa neželjenog zagrljaja. Niti rekvijem za osirotelu Srbiju obraslu misaonm korovom.

Ovo je samo bajka o postojanju. Kratak osvrt na opit sa živim ljudima, od kojih mnogi veruju da su Srbi. Još jedan prikaz uspenja izabranah Srba koji veruju da su ljudi.

Pročitajte još kolumni:

Vladu je izabrao očuh nacije, fenomen srpske istorije koji vlada svim vladama i njihovim rokom trajanja. Srpske vlade nije bilo mesecima, ali ona prestaje da postoji odmah posle formiranja. Vlada koja je bila nepotrebna, uslov je za nastanak vlade koja ne postoji. To je ideja da nepostojanje bilo čega što čini državu pomaže stvaranju Srpskog sveta: jedan narod, jedna partija, jedan vođa. Jedna volja. Nedostaje ovde još defile bakljada u mrklom mraku, sablasna svečana pesma, oda Tvorcu i Leni fon Rifenštal. Ali, sve se to sprema.

Razumeli smo tu sumornu, sumanutu, mamurnu volju, naturenu pod pritiskom teškog, mlohavog tela firera, kao svoju? Ako i ne pristajemo na nju, ne znači da nije naša, jer smo se svoje odrekli. Tačno ono što smo želeli, to je osećanje koje drži puk u nosećem bloku i rodoljubivom transu, spreman da posle teških poraza krene u osvajanje prostora za Srpski svet, etnički čistu distopiju.

Dobro smo razumeli filozofiju naknadne borbe za izgubljenim. Bez Kosova Srbija ne postoji, samo je Kosovo Srbija. Srbija je deo Kosova, u Srbiji su sve njegove svetinje, na Kosovu osim Srba nema ljudi. On, naš masovni očuh nikada neće priznati bilo šta osim onoga što nije. Iluzija je stvarnost iz koje je nastao, kao čarobnjak onoga što nije moguće. Napravljen je u jednom primerku oblikovanom po zamisli nastranog majstora. Sve njegove kapitulacije su pobede, svi spomenici njegovi. Sada kada izgleda oslabljen, najopasniji je. Sve konje koji su pod njim, jahaće na novim spomenicima. Atovi se utrkuju da ih voljeni džokej zaskoči, i tako pod njim, spojeni u svim vremenima, ostanu zauvek okamenjeni.

To je ono što sledi: sejanje spomenika sa jednim upečatljivim licem svuda po Srbiji, na bedevijama raznih vrsta, u bronzi, čeliku, gipsu, drvetu i plastici. To je naš dug prepodobnom očuhu, plastičnom Isusu i svetitelju koji je nas isposnike izdvojio od svih naroda, ogradio samo za sebe, posvađao se sa svima preko plota, pokazao odlučnost u dresirao nas da budemo šaka peska koja brzo nestaje između prstiju, spokojni pri eutanaziji koja sledi. Ostavio je bez staranja ljude omekle od trpljenja i poniznosti, odviknute da brinu o svom postojanju.

Dobro, reći će pažljivi čitalac. To je tačno, iako nije sve crno. Ali kad već pišeš o tome šta nas snalazi, a ne prestaješ to da činiš kao ugursuz koji više ne ume da se raduje ili to čini retko i škrto – kao da mi ne znamo šta se događa – šta predlažeš, kako da iz toga izađemo?

Ne predlažem ništa. Ja se samo bavim svojom temom, a ona je već godinama, sa malim digresijama ista. Nije rešena! Koliko moj noseći lik isijava radost i razdraganost, toliko sreće ima i ovde. Ništa nije u tome samo do ludog očuha, nego je mnogo do pastorčadi. Ko god je pristao da bude njegov – do njega je. Kako su jurodivi došli do snage da nam dođu glave? To je pitanje ključno za razumevanje ove bajke koju ispisujem kao deo ličnog otpora. Eno, gore se i potpisujem, sve sa slikom pride. To što radim možda uzaludno činim svake srede. Ako ovo pročita makar jedan, vredelo je.

Naši heroji koji ćute godinama, od kojih se očekuje da dignu svoj važni glas, postali su mudri i svoje junaštvo čuvaju za bolja vremena. Kad sve ovo prođe, ako prođe, tek će oni pričati o svojim podvizima.

Rekao bih da nam se sprema otvorena diktaura u kreiranom haosu. Više nije najveći strah od drugačijeg mišljenja, nego od sumnje u očuhov svet. Drugačije mišljenje se može podneti, ali sumnja ne. Tiranija nije ništa drugo, nego odsustvo sumnje.

Zbog toga je ovaj tekst jasna sumnja u sve što je platforma ove vlasti nad Srbijom, sumnja u vladara i sve nas koje on smatra svojim krotkim vlasništvom. Sumnja u sve što je učinio i sve što je naumio. Sumnja u njegov zdrav razum i zdrav razum onh koji ga smatraju svojim prorokom i zatvorenog uma kreću za njegovim vonjem kojim obeležava njih u nepostojećem prostoru.

Sumnja se ukida ukidanjem svih koji sumnjaju.

Za epilog ovog teksta pozajmio sam i uzeo kao svoju, misao reditelja Zlatka Pakovića:

Moram da verujem vlastitoj misli i reči koje me vode u opasnost.

Komentari

Vaš komentar