Ovo je godina smrdljivog vazduha, magle i smrti. Pre tri dana umrla je od teških rana Anja Radonjić, devojka iz Paraćina, žrtva naprednjačkog zločina. I sada je tamo tuga koja se ne može meriti ni sa čim.

U opštoj nesreći najčešće umiru mladost i lepota. To je simbol života i trajanja u feudu koji je pogasio zakone. Država je posed izbezumljenog vlastelina a on čuva sebe apsolutnom samovoljom i zlovoljom. Čuvaju ga naoružane pretorijanske posade, nečasne sudije i tužioci, stranački ustavni sud i građanska pospanost.

U ponedeljak (18. novembar) od sebe je dao zvukove izvesni Darko Glišić nekada skaut za nova partijska pojačanja. U ovom času ministar nečega, izaslanik despota za nepotrebne poslove. Posle udubljivanja u svoje misli i razmene ideja sa prvom glavom, otišao je na Pink pa rekao: „Opoziciji nije cilj da utvrdi ko je kriv za nesreću u Novom Sadu. Njima je do političkog profita i ako bi mogli oni bi Aleksandra Vučića obesili a sve protivnike postreljali. Oni traže preki sud za one od kojih su poraženi niz puta a ne pravdu…“

Bilo je to još jedno oplakivanje živog tiranina i preventivne zadušnice za čitavu poslugu. Glišić se pojavio kao narikača u javnom ružičastom pisoaru ne bi li pokazao kolika je njegova moć klanjanja nad živim mrtvacima. On je tako objasnio suštinu politike svoje kaste: nema života niti žrtava izvan njihovog kruga, ako ih ima one se ne broje. Sve su glave bezvredne osim njihovih a one su sebe amnestirale od svakog moralnog suda.

To je zadati okvir za odbranu zlikovačkog bilansa: pobunjenici ne traže pravdu nego našu smrt. Sve istinske pogibije su nevažne spram žalopojke bizarne srpske aristokratije nastale od fukare i polusveta.

Glišić je davno određen za jednog od Suslova ovog režima, on je mukli glasnik koji se javlja iz utrobe distopije, ispljunut otuda zajedno sa svojim misaonim sekretima.

U suštini, Glišić i njemu slični, donose u javnost primitivnu filozofiju očuvanja vlasti po svaku cenu. I pravdanje feudalne policijske države za nasilje nad građanima, koje postaje deo dnevne politike. Za te potrebe vlast ima političku policiju, parapolicijske odrede i snage za teror i otmice ljudi iz stranačke tajne službe, neku verziju gestapoa koju ubrzano stvara Orlić.

Politički sistem koji sve to omogućuje, nije podložan definiciji. Izgleda da takvo nešto više nigde ne postoji. Feud je bez pogovora podčinjen vlastelinu koji je sve nadležnosti preuzeo na sebe. Odatle dolazi nasilna moć kao najava kolapsa. On javno ponižava ulizičku koloniju koju je sam izabrao. Bez njega oni ne bi postojali, to im je rekao, mada ne postoje ni sa njim.

Nije im otkrio tajnu ko je on u stvari, kako opstaje i odakle je uopšte stigao. Nedostatak logike povodom njegovog uspona od ništarije do monarha, ne umanjuje brigu i očaj zbog građanske nemoći. Takav kakav je, uz kolosalnu građansku nebudnost – postao je gazda smrti, neizbežno strašilo na počasnoj straži u neprekidnoj socijalnoj agoniji.

Feud traži od podanika putovanje kroz hodnike vremena i njihovo preobraženje u kmetove lišene sopstvene volje. Feudalac drži dnevne pridike o tome ko smo mi a ko je on, kako nam valja da se vladamo i šta nas očekuje ako prekršimo njegova pravila.

Strah od pada je paničan i izaziva napade i nervne slomove. Oni su neskriveni u neprijatnim javnim eskapadama i izazivaju gadan osećaj.

Ma koliko uveren da sve to doprinosi čvrstoći njegove prestone hoklice, suština je nešto drugačija. Sve to, javni lik i govor, grimase, prezir, blaziranost i trivijalije koje se čuju bezbroj puta, neizbežno ruiniraju i krune čitav taj zagađeni izvor nasilja nad građanima.

Izgleda kao da otpor nije moguć, ili su njegovi znaci simbolični i mlaki. Ali to može da bude samo privid. Ispod hladnog tla tinjaju znaci ozbiljne građanske pobune koja je jedini put za izbavljenje. Niko nije opstao na policijskim pendrecima ili uz pomoć huligana koji hapse u ime klike odmetnute od ljudi. Svi policijski feudi su osuđeni na slom, izuzetaka nema.

Feud je crvotočan, kao i vrhovni vlastelin. Vreme nema milosti, sve što postoji sklono je padu i raspadanju. Eliksir večne mladosti nije pronađen za ovdašnjeg proroka. On je već oronuli, pakosni starac, nemoćan pred silama koje ga usklađuju sa prazninom. Morao bi da se trese od straha pred svojom biografijom i svojim sudijama.