Pre no što je Milošević pao, fudbalski navijači u Beogradu su mu spevali emotivni stih: Slobodane, spasi Srbiju i ubij se! Jeretičko klicanje je probala da spreči policija utrčavanjem na tribine, ali to se silom ne zaustavlja.
Milošević se nije ubio ali je srušen. Najpre na izborima a onda na ulici kad je odbio da ode. Nije to učinila pesma, ona je samo najavila skori kraj.
Klicanje Miloševiću, sa predlogom da svede račune sa sobom, nije bilo politička poruka, nego spontana ideja o mogućem rešenju. Navijači su deo gomile ili rulje pretvorene u publiku. Iz neispitanih sfera kolektivnog uma ponekad se najavljuje pobuna kao jedini mogući izlaz. Navijači su samo glas koji stiže iz nepoznatih prostora, odjek javnog mnjenja koje samo unutrašnji raspored hiliganske sile drži pod nekakvom kontrolom.
Tokom vremena navijačke grupe su postale otuđeni centri delegirane moći. U ovom vremenu te gomile su usmerene na podršku vladaru a za to su nagrađene na sve moguće načine: dijelektikom sile i novca, ideologijom rugobnog kulta nedovršene ličnosti koja ne trpi masovne uvrede, suicidne predloge ili psovke i kletve.
Masa oduzima lična svojstva, ona sakriva pojedinačne stavove i pretvara ih u aklamaciju. Dok je bio živ Sale Mutavi a Velja Nevolja kao prijatelj vladaoca držao tajnu mesaru sa ljudetinom, tribine su bile stavljene pod njihovu batinašku kontrolu. Odredi siledžija su na licu mesta prevaspitavali one koji bi zašištali na sveca, pa je izgledalo da je ćutanje na tribinama, kao privid poštovanja nastranog monarha bilo osigurano.
Nešto pre toga spontano je nastao poklič „Vučiću pederu“, koji je bio jednostavan, dovoljno ružan ali i prihvatljiv za javnu upotrebu. Taj uzvik sa mnogo ritma, uz perverznu čaroliju, pogodan za neposredno masovno opštenje sa nečastivim, višeznačan je po svom smislu. On ne cilja na seksualni status mete – koga zabole za njegove sklonosti – nije lascivan, jer je druga imenica u vokativu ime za mnoge osobine u urbanom novogovoru. To je neka vrsta blage opomene, ideja da se „pederu“ utuvi da nije bog ili nešto slično, nego periferna fizionomija bez definicije koja je možda definisana bizarnom parolom.
Na tom nivou došlo je do vrednosnog razlaza između tzv. navijača Zvezde i Partizana. Prvi su lojalni srpskom monarhu jer je on zvezdaš od malena, komična verzija huligana koji nije prestao da se trudi da to konačno i postane.
Veća grupa Partizanovih navijača, zbog uverenja da su vodeće emocije na strani sportskog protivnika a sa tim i ogromni novci, često naštimuje glasove i podvikne: „Vučiću pederu!“ To nije ruženje, nego dijagnoza gomile o stanju duha tamo gde ne postoji ništa.
Zato i nije verovatno da je taj poklič uvredljiv. Ima mnogo gorih odlika od „pederisanja“ koje taj čovek nosi sa sobom a svetu se ionako ne mogu zatvoriti oči i usta. U odnosu na ono što on zaista jeste, „Vučiću pederu“ bi mogao da bude izraz simpatija i naklonosti, dogradnja ideje o velikanu srpske istorije. Taj usklik zataškava nepodnošljive odlike njegove pojavnosti.
Pre neki dan je Evroliga ili neko u njeno ime, poslala košarkaškom klubu Partizan ljubaznu molbu povodom uvreda koje su navijači navodno uputili nekim košarkašima protivničkog tima, ali i predsedniku Srbije. Evroliga traži obaveštenje o koracima koje će klub preduzeti, jer problemi moraju biti rešeni do sledeće utakmice.
Evroliga, naravno, ne dopušta uvrede na utakmicama, niti političke poruke koje bi mogle da naruše sportski duh i atmosferu opšte pristojnosti u ambijentu primatnog urlikanja i divljanja. Navijači Partizana bi mogli da kažu da su usred haotične larme klicali čoveku koji se predstavlja kao predsednik njihove zemlje. I komandant Srbije, tako mu se peva. Skaredna pesma Uz Vučića komandanta, mnogo je uvredljivija i za njega i za sve ostale. Izgleda da se tvorac te popevke grubo zajebavao sa komandantom.
Kako Evroliga razlikuje uvrede od ljubavi, osim ako erotska diskriminacije nije jedan od kriterijuma za lekcije o repertoaru klicanja?
Ne bih rekao da je „pederski“ slogan prevratnički, pored toga što nije uvredljiv. On je godinama srastao za predmet masovnog obožavanja i nema sile koja može da ga odlepi. Može se u jednom trenutku očekivati takvo klicanje poslanika vladajuće sekte u parlamentu, kad im do zarobljenog uma dođe kakvo se laskanje među mogućim pokudama krije u tom pokliču.
Da li bi Evroliga blagoslovila ovacije koje bi njemu u čast postale obavezni ritual na utakmicama?
Oni koji su pevali Miloševiću da spasi Srbiju, danas su u kasnim godinama ili rezignirani starci. Oni su učinili sve što su mogli i to je bilo nedovoljno.
Danas okupatori ruše Sajam i mostove, grad je pun ružnih ožiljaka i izgubio je svoje lice. Priprosti i neuki četnik rukovodi Beogradom. Gradom hodaju sablasne litije pod imenom ruski besmrtni puk. Sprema se zakon koji će učiniti kažnjivim svaki slobodan glas. Doživotni vladar po cenu svog i svih života pretvara Srbiju u zemlju otrovne jalovine.
Kaži nam gospodaru koje ime da ti damo!
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare