Šule, neodoljiv, neumoljiv

Držeći se svoje javne poze kao modela vladanja, Tadić je oko svoje pojave sabrao ono što se moglo naći na Dorćolu: Šapera, Krla, nekog Tucka i sebe. Iz osrednjosti ih je izdvajala samo okolnost da su izgledali dobro. Tako ih je opisao jedan ulični biograf, koji i danas prati čudesno poreklo ofucanih elita.

Vuk Jeremić je uzleteo kasnije, kao Tadićev đak i postao „predsednik sveta“, da bi prirodno nestao u savetničkim i kurirskim marginama trule despotije.

Šutanovac je naizgled iz drugog legla. Imao je svoje čudesne premete, koji ga i danas čine onim što verovatno jeste. U godinama uzleta bio je navodno lični čuvar Mire Marković, a kasnije izbacivač iz noćnih klubova. Možda su to samo urbani mitovi, sastavljeni kako bi jednog klipana pokazali kao opasnog tipa koji ume da bije. Ali uz to poseduje i nešto mozga, ono što mu u kasnijoj fazi razvoja neće biti potrebno.

Dragan Šutanovac, skraćeno Šule, kreiran je tako da se može premetnuti u bilo šta ili bilo koga. Etički obziri ne postoje, taj primerak se nikada ne drži stava koji bi mogao da bude prepoznat kao njegov.

U Demokratskoj stranci je postao sve što nije bilo moguće. Odatle je delegiran za ministra odbrane. Bio potpredsednik pa i predsednik partije. Jedini predsednik DS koji je prebegao. Bio je loš izbor, ali osim Leke tamo nije bilo lošijeg. Nikako mu nije išlo, kao i bilo šta pre toga. Smenjen je i nešto kasnije, kako tvrdi Srđan Milivojević, nije isključen, nego brisan iz članstva.

Neko vreme Šule se predao tihovanju. Nije se znalo gde je niti šta radi. Ali, izgleda da je patio zbog lišavanja funkcije. Kao što je u svoje vreme zbog toga skoro svisnuo Bata Gašić. Ima više verzija kako se primakao dahiji. Ali najtačnija je ona o laskanju. Takvom lakiranju i kupanju jezikom vladalac ne odoleva, a Šule je svoje strateške udvoričke poduhvate učinio intimnom misterijom.

Posle pada zbog nesposobnosti i političke nemoći, Šutanovac je svejedno imao najveće ambicije. Ambasador u Americi, to je meta obično nedostižna za pojavne oblike poput njega. Tamo su nekada bili Bogdan Crnobrnja, Marko Nikezić, Živorad Kovačević, Ivan Vujačić. Šta bi tu uopšte tražio jedan Šule? Ali on je ipak imao u vidu samo Marka Đurića, tapšača, koji se sa svojim tvorcem šetao po Njujorku, obojica odeveni u trenerke za kros. Ni iz čega, kao i uvek, Šule je dostigao tuđi cilj.

Pri predaji akreditiva, Šutanovac je pozvao Trampa da poseti Srbiju. Davno niste bili kod nas, gospodine predsedniče, skoro nikad. Tako je nekako pozivnicu definisao Šule svojim diplomatskim govorom. Tramp je odgovorio kako mu je pun kalendar, ali videće, ima još vremena.

Ekselencija je uspeo da svog dobrotvora dok je tumarao po Njujorku, pio pivo i jeo sendviče, makne još niže od magareće klupe. Nisu ga ni pozvali na večeru gde su inače bili svi visoki gosti. Šule je dobio frenetičnu grdnju izbliza, uz pljuvačku i sline, ali takve sitnice njega ne dotiču. On je čovek na svom mestu, podnosi sve i zna kako sa budalama.

Onda je pozvao američke studente da dođu na prijem u čast Mihajla Pupina, kako bi ih upoznao sa vrednostima svoje zemlje. I sa sponama i mostovima koje je izgradio Pupin.

Ne zna se kakvoj muzici u svom delikatnom ukusu Šule daje prednost, mada je kao revnosni zet posećivao sve koncerte Miroslava Ilića. Zavoleo je nostalgičnu slavujevu popevku „Amerika, zemlja velika. Ali metar moga sela Amerika cela“.

Na prijemu u čast Pupina stao je za pult i odlučio da bude disk džokej posebne vrste. Puštao je Cecu, jer su gosti to tražili. Mladi Amerikanci su ludi za Cecom. Turbo folk iz Srbije je začetak nove masovne kulture na divljem zapadu. Ako su na Cecin čarobni glas u svoje vreme pali uzdržani Vojislav Koštunica i mudri Matija Bećković, pa đuskali na trgu uz vruću rakiju, zašto je ekselencija ne bi proturio kroz uvo mladoj Americi?

Ima mišljenja da je Šule pretvorio ambasadu u kafanu. Teško je složiti se sa tako teškom ocenom. Pre će biti da je on, kao otpadak od žutog sveta, a ipak zadojen demokratskim idejama, bio tamo tajni agent srpskog mazohizma. Želeo je da svetu saopšti istinu o tome zašto sve ovo trpimo. Kad dođe vreme, Šule bi ponovo da se vrati, bilo kome.

Pustio je Cecinu pesmu Neodoljiv, neumoljiv, čiji su stihovi klimaks uživanja u čistoj patnji, dert u iščekivanju muka i spas posle njih: „Ja sam noćas jedna više / s kojom nisi tu./ Zato hoću da se vratim/ starom dobrom zlu./ Da me mučiš, da me kinjiš/ ko sve robove/. Da me slomiš i potopiš zadnje brodove/.

Morao bi da se oglasi Darko Glišić.