Svi Tadićevi ljudi

Kakvu? – pitao je, čini mi se Šaper, tek da pita. Koju ideju imaš?

Hajde da osvojimo vlast? – reče taj koji je imao ideju.

I mi je osvojismo!

Ovako je govorio Boris Tadić u prezidencijalnoj palati kad su ga pitali o veštini vladanja. Možda je pokušao da kaže koliko je glupost moćna i da joj ništa ne može odoleti. No, da prepoznamo likove: Krle je naravno Krlo, Srđan je Šaper. Nikada nisam saznao ko je Tucko, mada sam tragao za njegovom ulogom na obali velike vode. Mora da postoji, i on je pljuckao za vlast ali je od nje utekao na vreme.

Tadićevi ljudi su i sada svuda oko nas, iako se većina utopila u koloniju sitnih parazitskih oblika koje se svim pipcima i sisaljkama kače za svoj gadni oslonac.Tadić je usamljen u sopstvenom političkom muzeju kao jedini eksponat svoje istorije, izbeleo poput deda Pantelije iz prošlosti koje nema. Urbani maneken koga je porazio nepismeni polutan iz

Bajčetine, ostavljajući mu da izrekne samo jednu testamentarnu rečenicu: vidimo se u nekom drugom filmu.
Drugi film je već bio odigran kao hibridna pornografska tvorba u kojoj Tadić negira svoje donorstvo u začeću naprednjačkog čudovišta ni iz čega. Taj je gadni posao ipak završio sada pokojni Miki Rakić, intimus A. Vučića. Inače šef Tadićevog predsedničkog kabineta i koordinator tajnih službi. Sasvim je moguće da je u toj stvari Boris Tadić nevin, jer možda nije razumeo o čemu je reč i šta se sprema.

Miki je bio važan Tadićev čovek. Ili je bilo obrnuto, to će svakako ostati tajna. Tadić je stigao sa reke a Rakić niotkuda. Činilo se da Boris Tadić ne vlada ničim a da njegovi dorćolski ćoškari gospodare njime, ostavljajući ga da kratkovido samoljublje i svoje neotklonjive limite vidi kao vrhunac moći.

Negde u jednoj beogradskoj gimnaziji, gde je Tadić predavao psihologiju, izrastao je a možda i nije poseban đak kome je psiholog bio razredni starešina. Vunderkind nosi prigodno ime Vuk, nadaren za učenje, i željan neomeđenog hedonizma, ali bez dara za politiku. Bio je uvežban za Demostena koga nije moguće razumeti. Momak koji je godinama nosio dečački facijalni korpus, postao je juniorski ministar spoljnih poslova, dobivši od Tadića, ili uzevši sam, sve nadležnosti koje je želeo.

Njegov arhaični nacionalizam bio je u potpunom neskladu sa infatilizacijom spoljne politike, usiljenim urbanim gardom i u konačnom bilansu neproduktivan. Čak i kad se Jeremić domogao mesta predsedavajućeg Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Imao je tamo nekoliko folklornih nastupa i ništa više, njegova diplomatija u sterilnoj svetskoj organizaciji bila je samo vrhunac hedonističke karijere.

Opozicioni performans Vuka Jeremića bio je na granici iluzionistčke estrade. U društvu Vladimira Gajića i Bore Novakovića, krenuo je jednog podneva u stari dvor da se ljudski pobije sa Vučićem, ali se sve okonačlo kao farsa i poselo. Zapenušeni domaćin je sišao u hodnik okružen gorilama, i sve se završilo uz uličarsko podvriskivanje.

Posle toga Jeremić je krenuo u nedovoljno skriveno razbijanje opozicije, napustio je i sam sa ostacima stranke izašao na izbore, dobivši manje od 1 posto glasova.

A onda je napustio stranku koja je pre toga napustila njega, nameran da napravi od sebe bilo šta što se od parčića može sastaviti.

Kao nekadašnji Tadićev čovek znao je kome da se obrati. Evo, reče Vuk Vučiću, ja ću da odnesem to pismo u Njujork, poznaju me ljudi. Biću poštar za potrebe otadžbine i tvoje lične, hoću da doprinesem makar kao kurir, što da ne.

I gazda mu je dao pismeno, poljubio goluba u čelo a pismonoša je otišao na pravu adresu. Bar on zna gde je to.

Mogao je Vučić svoj pisani rad da pošalje brzom avionskom pošiljkom, nije Amerika zemlja gde vuk poštu nosi. Mogao je da svoj vapaj pusti na mreže, ili da nađe Gutjeresovu adresu na viberu. Ili da u kratkim gaćama prošeta Istočnom obalom i ćušne kovertu u sanduče. Ali Vuk je nešto malo i hitro što hoda i govori svuda o svemu, voli da se bije i cima tompuse. Pravi teklić za specijalne poslove, novi klinac u paklenoj radnji.
Čuvaj mali ovo pismo kao oči u glavi, ako ga izgubiš ne vraćaj se, neka te Marko negde smesti. Dajem ti svoju sudbinu u ruke kojima si hteo da mi zadaješ aperkate i krošee, sram te i stid bilo.

Žao mi je šefe, nikad više!

Od Vuka može da postane ovca ili lisica. On je igračka od plastelina, može mu se da bude šta hoće.

Krla, kao Tadićevog čoveka ne viđamo davno, on kad se uvuče TAMO ne izlazi, ima mnogo gužve oko tog toplog mesto, odatle Krlo najbolje vidi stanje stvari ali ne i gospodara u kome živi i tamo mu nasušna supstanca napaja raskošni um.

I Šutanovac se ponudio da bude Vučićev vojni tumač, kao da je ovome malo takvih suklata koje tumaraju po razorenom sistemu o kome ne znaju ništa.

Tadić nam nedostaje kao deo sećanja na čoveka koji je prešao uzaludni put političkog Kena od Dorćola do dvora. Tamo je uspeo ono što niko nije niti će: da izgubi od Tome Grobara. Ali je nepogrešivo otkrio i uvežbao čitvu jednu kastu živih ljudskih bića, koji su upotrebljivi jedino kad su bezvredni.