Svirepi pajac

Da li stoji tvrdnja da predmet ovog teksta inače nije odgovoran za bilo šta što se događa u njegovom resoru? Ne bih rekao. Dačić fanatično voli vlast, a mnogi ga pamte iz vremena kada nije bio glup. Možda nije ni sada, a ako nije onda se odigravaju mnogo gore stvari. Spreman je na svaku gadost, jer da nije, otišao bi u manje strašne prostore mnogo davno. Ljudi uvereni da su to zaista, ne bi želeli da su na njegovom mestu. Biti tamo gde je on, to je već tegobna definicija ljubavi. Šta i koga voli Dačić? Neće biti da je to samo vlast. Njegove najdublje emocije i najveća uzbuđenja posvećeni su onome ko mu je omogućio da bude to što možda jeste i mnogo manje od toga.

Izgleda ipak da je nežna ljubav Dačić Ivice naspram totema lažna, on bi morao da mrzi predmet svoje strasti i nije teško spoznati da je to zaista tako. Mrzi dok voli, to je orgazmička ekstaza u vrhu vlasti. Najveća uzbuđenja dolaze posle omraze i osećanja poniženja. Ivica je mazohista koji u politici voli lisice i bič, muke u podavanju i zadovoljstvo što se neznatno opire, ali nikada ne traži spas od takve nastranosti.

Zašto bi odustao sada kad je najbolje? Nije on badava bio klovn u dvorskom cirkusu, pevao i jodlovao, zabavljao visoke goste svojim ulizičkim falsetima, pokazujući tako da je upravo on momak ili devojka za sve, za njega i one oko njega – to je svejedno. Iz takve odore sa molovanim licem i ogromnim cipelama, pojavio se zaobljeni, ali opasno poslušan momak željan večne slave. A nju bi morao da čuva pazeći na život i zdravlje voljenog i omrznutog kralja, čudovišnog gospodara koji mu ne dopušta da mrdne iz svog kaveza. Tu ga je zakatančio tražeći od njega da policiju pretvori u omrznute okupatorske trupe, sastavljene od surovih bioloških kiborga, koji su spremni da biju i sakate. Znajući da to mogu da rade bez kazne i uz opšte seirenje horde.

Uživa li u tome i Ivica? Čovek koji se topi u muzici, pivu i pljeskavicama i ima neke emocije za bližnje, nije stvoren za dželata. Ili je to samo privid? Napravljen je kao veseli debeljko, hedonista u politici. Nema boljeg poziva niti mesta za besramna lukulovska uživanja. Ali, pokazalo se da se Dačićev hedonizam prostire i do orgijanja u mučenju ljudi. U tome više nema zadrške. Jer da je ima, ministar bi makar jednom rekao da su mučitelji poznati, da on nema gde, nego da se srami zbog njihove surovosti. I da mu više nije mesto u takvoj policiji. A onda bi negde otišao, kao čovek. Bilo gde. U 3LPM! Na primer.

Ali i posle toliko lomova, bile to devojačke vilice ili kosti, ili nebrojenih nasrtaja na živote i tela građana – na živote pre svega - i posle upotrebe zabranjenih bojnih otrova i jurenja za ljudima policijskim vozilima sa namerom da ih gaze, nije bilo ničega osim bezdušnih saopštenja. Na primer: „Tokom današnjih nereda, pripadnici MUP-a su delovali u skladu sa zakonom i u okviru ovlašćenja. Molimo medije i građane da ne šire lažne vesti o brutalnosti policije, kako se prema službenicima MUP-a ne bi širili mržnja i nepoverenje.“

Ministar i direktor policije ne uspevši da ugase svoju hipokriziju i vide sebe u zlodelima svojih podivljalih službenika, traže opštu ljubav za policiju, naročito za one koji sakate ljude. To bi bio poseban oblik masovnog altruizma i dobrovoljnog pristajanja na batine. Građansko žrvovanje na oltar nakaze i njegove nastranosti. Bez prava na odbranu, otpor bi bio ometanje službenog lica u obavljanju poslova nasilja i posebno surovog oblika državnog terora.

Nešto slično se događalo u ponedeljak uveče u Novom Sadu. Naročito je potresan prizor gde čudovište u uniformi brutalno udara ženu i neke maloletnike koji su pokušali da je zaštite, onoliko koliko je to bilo moguće. MUP je već saopštio da monstrum nije onaj koga su građani prepoznali. Taj koji je tukao – nije ni bio na mestu zločina, a ime je nepoznato.

To je smisao saopštenja za amnestiju zla. Nalog za torturu stigao je iz vrha vlasti, a priča o blagorodnoj policiji iz ministarstva.

Šta u tome čini Ivica Dačić? Je li ponudio ostavku, ako mu je vrhovna neman naložila da učini sa građanima to što je učinio. Red je da prestanu objašnjenja po kojima Dačić ne komanduje nego samo sluša i prenosi. Uz sve drugo, taj nekadašnji čovek je izgubio svaki etički nosač i lebdi u sopstvenoj posteljici, tamo odakle više ne može da se vrati.

Sa svojim uzorom Dačić ide do kraja, verujući da je to suviše daleko da bi brinuo. Grižu savesti je ostavio tamo gde i savest. Pre nego što se sve okonča u neželjenoj ali neizbežnoj imploziji, Dačić je spreman da izvrši ono što mu se kaže, sve surovosti i podlosti. Ni napred ni natrag više ne može da skrene sa lomače svoje političke istorije i konačnog odljuđivanja. Imao je tu priliku negde početkom ove godine, kad se zapleo oko zvučnog topa i izgovorio niz fantastičnih gluposti. Tada je još mogao da prizna kako je sve zločin i laž i izađe sa poslednjim ostacima neke nade.

To je bio poslednji čas da negde nestane i spase od demona restlove svoje sumorne duše. Sada više nema gde.