Usta puna zemlje

Ovdašnji mrtvaci, naravno, ne znaju svoju vrednost niti su upoznati sa ličnim zagrobnim aktivnostima. Vladaru Srbije pokojnici su doneli više izbornih pobeda nego živi podanici. Eno ih na biračkim spiskovima, godinama tako pouzdano mrtvi, nepogrešivo zaokružuju njegovo ime. I sveže umrli u inoviranim spiskovima su snaga vladanja, ne idu ni oni mimo sveta. Najviše ga vole njegovi na grobljima, ne tražeći ništa zauzvrat. I vladalac sa svojom svitom, pripada pre svega njima i ostvaruje sve svoje zagrobne naume njihovim nemim glasom.

Takva sablasna onostranost, po svom literarnom značaju daleko nadmašuje Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, iako ovdašnji umetnik ništa u životu nije napisao. Ne ume, a i ne mora. Ali ipak, slaba pismenost i odsustvo duha ga nisu ometali da stvori najvažnije delo u istoriji, udžbenik o gašenju obojenih revolucija, svuda gde se one razbukte. Spreman je da takve ustanike pohvata i uništi snagom svog strašnog suda.

Tako piše u njegovoj knjizi. Ili bi pisalo da je mulac pismen makar toliko da započne prvu rečenicu. Ali ispod te čeone kosti nema ničega, pa ni građe za slaganje reči. I tako mu ostaje trgovina primerom Čičikova, uz izvesnu razliku. Godoljev pustolov nešto i plaća dok kupuje, ovdašnji mrtvaci razdragano idu za svojim gazdom koji davno nije u stanju da razulikuje život od smrti i nalazi se na obe strane podjednako uverljivo. Ostvaruje surovo vlasništo nad ljudima, stvarima i grobljima, uveren da je živ. Kakvi pokojnici, takav i on.

Ovakva književna metafora ne mora da bude daleko od stvarnosti. U fantastičnoj priči koja kazuje da nas je uzmicanje pred zločinstvom udaljilo od života, pa smo ostali bez snage da se staramo o sebi i zatočimo reptile ispod kamena.

Koliko je do pokojnika koji su se otrgli svakoj kontroli, toliko je i do nas koji poslednjom snagom čuvamo zabludu da postojimo. Vladar je uporan da ugasi preostale slobodne medije, iako je lično pred gašenjem. Pred našim očima teče presudna trka: hoće li on pasti ili ćemo potonuti u živo blato. Iz te borbe sa pokojnicima i onima koji možda još nisu, sledi rasplet koji je neostvariv, a ipak će sve morati nekako da se okonča, dok još traje bal vampira u vremenu.

U ovom slučaju duše koje su postale glasačko telo, mogu da se pojave sa svojim avetnim moćima samo u potpunoj tmini. To znači da vladar gasi sve kako bi izašao na izbore. Može da ih dobije ako niko ne sazna ko je on. I ako nije već dockan za čuvanje takve tajne.

U svojoj istoriji vladanja naučen je da je svaka prevara moguća. Naročito ona koja je očita i ne mora da se krije. To je jedan od vodećih tiranskih manira: lažem te i pljačkam, bijem te ako mi ne veruješ ili se opireš. Pa šta? Tako mi se hoće. Šta mi možeš?

Svojim vernicima želi da pokaže da je davljenje N1 samo korporativna stvar. Zakon tržišta, ponude i potražnje. Novinarima nezavisne televizije poručuje: zar vas Šolak nije prodao, šta sad hoćete?

Taj stav je pokušaj primitivne osvete. Novinari N1 su ga ogolili i izuli ga iz gaća. On zna da je to što su svi videli beskrajno odvratno. Nije u tatka najgolema patka, ispod halja se nalazi debeli, mlohavi, neuračunljivi starac.

U čemu je bezizlaz? Pa u tome što izbori nisu mogući. Pod teškim udarcima sa svih strana, izbezumljen i izgubljen izgleda da bi izgubio izbore čak i u mraku koji se brzo spušta i sa svim mrtvacima koji ne budu uhvaćeni na delu. Ni u kom slučaju nije spreman da prizna poraz, na takav ishod nisu spremni ni oni koji će ga pobediti. To znači da izbori nisu mogući u pomrčini i da ih neće biti dok on ne ode negde: da se povuče, da pobegne, da se preda. Da ga odvedu na lečenje. Da bude proteran iz dvora, kako reče Petričić. Da bude uhvaćen i priveden.

Beograd je ponižen i zasad nemoćan da poruši grde čadore i očisti zagađeni centar palanke. Svoju teritoriju vladalac obeležava mokraćom rulje i teškim zadahom truleži. Politička policija postaje ribar ljudskih duša i zmijarnik na dvoru. Nastupa prema svima u koje sumnja svojom podmuklom metastazom.

Život u Srbiji je sve skuplji i jeftiniji. Drže nas zebnja, strepnja i nemir u nedostatku nade. U toj magluštini je skoro sve moguće, pa i buđenje živih. Beograd je hladan, siv, bez smeha i radosti. Podseća na Bukurešt iz decembra 89.