Vulinova mentalna ekstaza

Goran Srdanov/Nova.rs

Prvi maj je zamišljen kao dan otpora u borbi za radnička prava. Radnici koji ovde ne postoje kao socijalna grupacija ili klasa, nemaju šta da slave, niti imaju snage za bunu. Košutnjak je jutros pun ranoranilaca koji traže neku iskru radosti u orošenoj travi. Potomci radnika, seljaka i poštene inteligencije su založili vatre u ranu zoru. Već cvrči meso i diže se čur iznad parkova. To je nešto od ognja nostalgije koju nam je ostavio nekadašnji Praznik rada.

Nikoga od njih ne dotiče sastav vlade koja će uskoro biti zasađena po kabinetima. Zašto bi bilo koga uopšte zanimala ta grupa suvišnih ljudi koju je Nepomenik (po Jovi Bakiću) pretvorio u elitu. Narod bi rekao da je to sabrano s koca i konopca i poternica, ali šta se imalo to se uzdiglo kao najbolje. Voleo bih da vidim vas, izaberite bolje ako umete. Razmišljao sam o alternacijama pa sam razumeo da teško ide. Selektor zna najbolje šta je najgore.

Posle kružnog putovanja po ministarstvima, Bata Gašić, ikona iz hrama Sv. Jovana se vratio u sektor odbrane zemlje. On je savršeni izbor za redovno predratno stanje. Vrhovni se opasno zakačio sa komšilukom, mogao bi da istinski pukne i rasprsne se po svome narodu jer mu je domet toliki.

Martinovića je gazda oterao u poljoprivredu, možda je on tajno oružje za premošćavanje vremena između setve i žetve, priplodnik za povećanje roda i prinosa. Osoba za ulepšavanje polja i livada, stimulans za berićetne godine i živo sredstvo za rasterivanje poljskih štetočina bez prskanja.

Ivica Dačić je zabavljač koga nije moguće izbeći ni na svadbi ni na slavi, radnik za sve poslove, zaobljen po svim ćoškovima. Najslikovitiji dokaz šta sve rađa Žitorađa.

PROČITAJTE I:

Posle tajnog života u Moskvi i obuke kod Nikolaja Patruševa, vratio se Aleksandar Vulin, živo biće koje je u vlasti, sa opojnim ushitom u novoj misiji. Biće namešten za potpredsednika vlade, bez dodatnih funkcija. Tajni agent na javnom mestu, žbir nepoznate namene, fizionomija koja bi morala da izaziva smeh i strah kod naroda naviklog na urnebesnu jezu. I kod članova vlade će stvarati nelagodu i nešto gore, nigde Vulin nije bez razloga i nije zdravo da ga sretneš. Kretavši se naopakom evolucijom, Vulin je spoznao najbolja iskustva KGB-a od Feliksa Đeržinskog do Lubjanke, i vratio se u Srbiju kao Frankeštajn sastavljen od Suslova, Sebe i Berije, miropomazan pričećem kod Nepomenika (po Jovi Bakiću) i pomilovan od američke anateme istom celiteljskom rukom.

U pokušaju tvorca da ga spase tumaranja po lagumima i opstane kao stvor sa donekle jasnim orijentirima, Vulin je postao vezno tkivo koje se sa voljenima drži u strastvenom zagrljaju. Više se ne seća čiji je: Putinov ili Njegov. Ima tu raznih tumačenja, a jedno glasi da je Vulin jeftina uhoda koja se skupo prodala, sa osobinama koje su mu pomogle da obmane dva opasna čudovišta koja veruju u postojanje trećeg.

Da bi nekako objasnio logiku svog nelogičnog postojanja, Vulin je probao da razmrsi poreklo jednačine podaništva i robovanja. On je rekao: „Znate, ko ne voli Rusiju nije prijatelj Srbije. A svako ko je prijatelj Srbije nije neprijatelj Rusije. Uvek je bilo ovako: ko misli loše o Putinu, misli loše i o Vučiću. Ko hoće da uništi Srbiju hoće i Rusiju. Tako je to“.

U prethodnih pet rečenica sadržana je čitava istorija misaonog bezizlaza. Ali se naslućuje logika opsesivnog ulizištva. To nije autentična tvorba Vulinovog uma, nego uvežbanog fanatizma koji je ovde doveden do terminalnog epiloga. Nije poznato kojim je sredstvima Vulin uspostavio posledičnu relaciju između mržnje prema Rusiji i analogije sa identičnim osećanjem za Srbiju. Ovde je mržnja pronađena u otporu Putinovim zločinima, a to u konačnom bilansu znači: ko se protivi razaranju Ukrajine mrzi Rusiju, pa samim tim i Srbiju.

Vulin je svojim misaonim podvigom objasnio poreklo ovdašnjeg rodoljublja u srpskoj ekstremnoj desnici. A to nije moguće tek tako opravdati nelečenom epidemijom betoniranih mozgova: ko se protivi ruskom pohodu na Ukrajinu, nije srpski patriota. Na taj način je taj čovek koji u svojoj biografiji nosi neotklonjive hipoteke i crne mrlje, teške misaone ispade i sumnjive poduhvate – postao potpredsednik vlade za uspostavljanje paralelne despotije tuđeg vladara u Srbiji. Jedan nije dovoljan.

Da bi dokazao svoju deluziju, A.Vulin je krenuo da nemoguće objašnjanjava neobjašnjivim. I to tvrdnjom koja je duboko ispod bilo kakvog kontakta sa razumom. U tom epilogu je sadržana i najopasnija zamka o vezama kultova sa opstankom država, pa i građana koji su zarobljeni u njima. Ko loše misli o Putinu misli loše i o Vučiću, to jeste užasna poruka o pokušaju orvelijanske kontrole misli o tiranima koji su identični sa državama gde vladaju bez kontrole nad sobom.

Ko misli loše o Putinu hoće da uništi Srbiju, jer taj loše misli i o Vučiću, pa tako razara i Rusiju.

Kako bi to bilo učinjeno, Vulin ne objašnjava, pošto nije moguće sagledati sve verzije njegovih iskliznuća. On pokušava da uspostavi jednačenje dva čudovišna kulta od krvi i gipsa služeći i jednom i drugom u svojoj doušničkoj bigamiji. To znači, pad jednog ili drugog znači nestanak obojice. Pa i država koje bez njih nemaju razloga da postoje.

Ta formula o uzajamnom opstanku i propasti pomaže rulji u apologiji svakog zla i ispisivanju jedinstvenog epa o izgubljenom bratu koji nas zove u rov. I o rascepljenoj ljubavi prema diktatorima koja je izmišljena kao nastrani smrtni obred. Ali nije samo to: zločini koji drže osovinu o kojoj zanosno peva pomahnitali Mirin pitomac, pokazuju razvaline i urvine gde nestaju vernici gipsanih bogova i sve ostalo zajedno sa njima.

To je smisao agonije panslavenskog mitskog kiča koji Vulin iz svojih tamnih ponora obećava kao spasenje.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare