Pesnik i roker Bora Đorđević nije više ovde. Nema vesti o tome ide li još zadnji voz za Čačak i ko je sve u njemu.
Bez Pirota i Čačka ne bi bilo Srbije a ako bi i postojala bila bi krnja, tunjava i nedovršena. Stara planina, Belava, Vlaška planina, Vidlič.
I Ovčar i Kablar na drugoj strani, pa Jelica i Vujan.
Nekako se potrefilo, nigde se nisam tako dobro proveo kao u Pirotu i Čačku. No, koga briga za mene. Govorim o sasvim posebnim varošima. Ne znam tačno zbog čega, ali nekakav magnet postoji. Moja istraživanja nisu bila dovoljna da otkrijem sve tajne, pa neka ih.
Mada sam na dobrom putu i prema Pirotu i prema Čačku. To je privilegija u čarolijama putovanja kroz jedinu otadžbinu.
Piroćanci su to učinili prvi. Jednoga dana krajem marta sastao se zbor građana i oni su bez ijednog glasa protiv odlučili da se svevlasnik ovdašnji proglasi nepoželjnim u tom gradu. Nisi dobrodošao, znamo koji si, zaobiđi nas u širokom krugu. Marš odavde, ne želimo te, nisi nam prijatelj niti bilo šta slično. Naprotiv! Činiš zla na svakom koraku, mrziš ovaj narod pa i nas Piroćance. Šta će nam takav ovde!
Drugi kako hoće, što se nas tiče, ne planiraj, ne dolazi, ne zagađuj. Dalje od nas, obikoli, odustani i vrati se odakle si krenuo, ako si krenuo. Ni u klisuri te ne želimo. Nigde!
Kolumne Ljubodraga Stojadinovića
Posle toga nitkov je stigao u hotel Nais, i odatle pratio građansku poteru za naprednjacima koji su probali da se sastanu u oficirskom domu na obali Nišave. Rekao je da nikada u životu nije bio toliko besan, da će lično da se spusti u Niš i rastera sve oko sebe.
Ali, nije smeo da prođe tih desetak kilometara od Naisa do centra Niša.
Nišlije ga (još) nisu proglasile nepoželjnim. Ali ni željenim. Da bi krenuo prema Pirotu mora da prođe kroz Niš i kroz Sićevačku klisuru. Osim ako ide na Surdulicu, pa na Vlasinu i Crnu Travu. Dalje odatle neće moći. Tamo su Piroćanci.
Poduhavat Piroćanaca u proterivanju nečastivog iz grada, mnogo je važniji nego što je javno zabeleženo.Nisu prvi koji su primetili kakav otrov nosi u sebi stvor koji je sebe proglasio predsednikom Srbije. Ali su otkrili lek protiv čudovišta: nisi ti nama niti bilo kome niko i ništa, ne pripadaš ovom gradu niti bilo kome u njemu, niti tebi od Pirota pripada bilo šta. Dalje od nas, što dalje to bolje. Sačuvaj i sakloni!
Početkom aprila, Čačani su izveli malo složeniju operaciju. Za nepoželjne osobe proglasili su despota i Anu Brnabić. A nepismenom polutanu Nikoliću oduzeli zvanje počasnog građanina Čačka. Malo ko drži u sećanju razloge zašto je takva kreatura bilo gde počasni građanin? Kako se to Čačanima omaklo?
Čačani su svoju odluku obrazložili pouzdanim razlozima: „Vučić je uvredio Čačane, Srbiju pretvorio u ludnicu. Podelio je narod i vodi ga u građanski rat. Ekonomski je razbio zemju, nije poznato čime je srpski narod zaslužio tako lošeg predsednika. Šta još treba da se desi da on ode i ostavi nas da na miru živimo. Čačak se suprotstavlja svakom zlu i nastaviće to da čini.“
Izgleda da je glavna stavka u ovom ubedljivom obrazloženju zahtev da stvor ode bilo gde odavde i ostavi nas da živimo u miru. To je suština. Sa njim se u istom gradu i pod istim svodom ne može opstati valjano i ljudski.
Kolumne Ljubodraga Stojadinovića
Ne bih se usudio da obrazlažem emocije prema njemu. Ljubav je teška reč, ne verujem da igde više postoji, niti da je ikada postojala u odnosu na predmetni subjekt. Tumačenje ljubavi u vrhovima klike važno je zbog očuvanja gipsane statue. Takve prikaze koje svojim gardom izazivaju nepristajanje i odvratnost, ponekad nastoje da drugim sredstvima otklone lični kvar. Ovaj ovde, međutim, uveren je da raspolaže neodoljivim šarmom u izobilju a ostvaruje svoje postojanje kao neizlečiva socijalna infekcija.
Sve to izaziva mučninu koja se preliva u snagu opšteg otpora. Lik iz našeg filma strave nije razumeo sebe i svoj udeo u emocijama gađenja. Želi da se ponovo dohvati snage i uspravi na noge sebe izmoždenog.
Tu nastaje sukob između jeze koju izaziva i neke vrste prisilne ljubavi koje želi da se dokopa.
Sinoć je priznao da je bio pri padu i odjednom veruje da više nije. Čeka subotu, dan u kome počinje njegov veliki, haotični vašar. Tamo će on izneti zahteve sebi jer više nema kome. Ostaje mu da pred privedenim ljudima obeća sve ono što nikada nije mogao da ispuni. I ti jadnici će, u iščekivanju putnih troškova i parčeta hleba, nastojati da se udalje sa tog sramnog mesta.
Gde god išli, boljeg mesta za njih nema. Dobili su sve što su želeli da imaju. Ako je to on – promašili su samo život.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare