Konstatacija Milana St. Protića da protestima fali politička artikulacija, stoji kao temelj rešavanja bilo kog aktuelnog društvenog problema, ponajviše pitanja litijuma. Istinit je u potpunosti i deo te izjave da se "opozicija ponaša kao ošamućeni bokser". No, spornim biva nešto posve drugo, a u tesnoj vezi sa pomenutim - sve i da dođe do otrežnjenja i povratka u meč, kakvi su dometi tog boksera?
Blaženopočivši proslavljeni košarkaški trener Duda Ivković, govorio je u jednom intervjuu o karakteru Miloša Tedosića, tačnije, prepričavao je razgovor sa Panajotisom Janakisom, koji mu je rekao da se Tea rešio zbog „slabih lateralnih kretnji“. No, nije to bila poenta Dudine anegdote, već što je Janakis dodao: „A znate li zašto Teodosić ima slabe lateralne kretnje? Ima velika … pa mu smetaju, udaraju o parket“. Za razliku od Teodosića, naša opozicija ima odlične lateralne kretnje. Ko bi onda mogao da iskorači, u danima kada propaganda vlasti radi na svim frontovima da uguši proteste i ko bi u budućnosti imao dovoljno integriteta da uzme stvar u svoje ruke?
Predsednik ovog društvenog konglomerata ponovo se sit isvađao sa nepostojećim neprijateljima na nacionalnoj frekvenciji. Međutim, pored otrovnog jezika i spinovanja, poslao je poruku građanima stavom protiv rudarenja, a koja je sastavni deo njegovog mekog inženjeringa za izlazak iz litijumske krize. Istakao je da su protesti sve manji, te da se raspoloženje menja, „značajno se menja i tek će da se menja“. Time je potvrdio ono što se već unapred znalo – da će uraditi sve što je u njegovoj moći da progura kopanje litijuma u Srbiji i da mu je to trenutno najveći politički cilj, nakon što je završio sa Kosovom i Metohijom. Za sada koristi kombinovanu metodu zastrašivanja hapšenjima i razvodnjavanjem i rastezanjem čitave teme, kako bi umorio i smorio građane. Zbog toga govori da kopanja neće biti u dve godine. Dok on svakodnevno ubeđuje narod, što smo videli i iz ovoga juče – šta je to što radi opozicija?
Kolumne autora:
Iz gore prepričane Dudine anegdote, do izvedenog zaključka, postoje dva toka misli. Prvi se odnosi upravo na to što opozicija nije imala petlje da poentira niti jedan jedini put kada je imala nezadovoljne građane. Da li na ulicama ili biralištima, potpuno je svejedno. Drugi, da se u svim ključnim temama kretala ustranu, bočno, lateralno. Zbog toga se postavlja još jedno pitanje, na koje niko niti želi da odgovori, niti da čuje odgovor – šta bi onda uradili sa ovom sad energijom, prožetom strahom građana za zemljište, zdravlje, prirodu, sredinu, zemlju?
„Ovo je, za sad, jedan tragičan scenario, ovo je skoro šekspirovski zaplet, gde je jedna interesna grupa spremna da do istrebljenja sopstvenog naroda ostvari svoje ciljeve“, reči su nekadašnje rektorke Ivanke Popović. Ko god je imao privilegiju da sarađuje sa profesorkom Popović, zna u kojoj meri ona drži do svoje reči, zbog čega ih vrlo pažljivo i precizno bira. Kada ona izgovori ovako nešto, onda znajte da je dogorelo do nokata. I kada ona upozori da je druga strana spremna da ide do istrebljenja da bi ostvarila ciljeve, onda je vreme da se zapitamo – šta bi onda trebalo da uradimo da se odbranimo? Da li to pitanje postavlja iko iz opozicije i da li je na to spreman?
Još većom se profesorka Popović pokazala odbivši da sedne za sto sa predstavnicima vlasti. Tu je napravila veliki iskorak u odnosu na opoziciju, videli smo iz prethodnih iskustava zbog čega. Sa organizovanom kriminalnom grupom se ne seda za astal iza zatvorenih vrata. Time je profesorka Popović pokazala da ima petlju kada je u pitanju donošenje odluka.
Predsednik je najavio da će premestiti kancelariju u zapadnu Srbiju, kako bi direktno razgovarao sa narodom. Ti razgovori mogu se podvesti pod lobiranje za interese privatne kompanije, koja planira da zgrće milijarde razbijajući našu zemlju. Za razliku od njega, profesorka Popović je ispred Proglasa išla Srbijom da razgovara sa građanima, bez ikakvih interesa u pozadini. Objašnjavala im je da je potrebno da se zainteresuju za dešavanja u društvu i državi, da je potrebno da se uključe u svakodnevicu i da preuzmu određene odgovornosti po pitanju javnog interesa, čime je pokazala sposobnost da razume građane, ali i da sa njima komunicira. I ne samo to, već i svest o demokratskom funkcionisanju države, o slobodnoj misli i važnosti pomenutih u funkcionisanju moderne države.
Ukoliko napravimo izuzetak, pa ne budemo kratko pamćenja, kakvima jesmo, setićemo se i kako je ona stala uz studente dok je bila rektorka, kako je želela od nepočinstava da zaštiti Univerzitet i kako je svojim imenom i prezimenom, integritetom i snagom ličnosti išla sama sa decom protivu ove vlasti. Svesna onoga što će kasnije uslediti – da ostaje bez te funkcije i zvanja. Da neće biti reizabrana. Bez obzira na sve, gazila je hrabro, bez bočnih kretanja, u srž i izgurala što je bilo potrebno izgurati. Time je blindirala svoj integritet.
Prva je dobitnica i „Prstena integriteta“, priznanja koje je Lokalni front ustanovio za „doprinos očuvanju dostojanstva Srbije“! Ustanovili smo da građanima koji žele promene u državi i društvu potreban Miloš Teodosić. Pogotovo u ovom trenutku, kada je potrebno preuzeti odgovornost na terenu. Upravo zbog toga bismo bojažljivo mogli da podignemo ruku da, ukoliko nam profesorka dozvoli da postavimo pitanje, izustimo – imate li kakve planove do 2027? A i posle.
Pročitajte još:
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare