Srpska Nasilnička Stranka

Kolumne 20. maj 202307:13 80 komentara
biljana stepanovic kolumna
N1

Da skinemo rukavice. Vreme je. Predsednik države Srbije je nasmrt preplašen. Situaciju ne kontroliše i to više ne može da sakrije.

Kao osoba koju ne krasi samokontrola ni u redovnim uslovima, veliko je pitanje šta u strahu može da učini. Ali je i pitanje ko će da ga sledi. Ljudi oko njega pre svega će misliti na sebe.

Svakome ko je hteo da vidi, od početka je jasno da nije u pitanju hrabar čovek, iako u rukama ima celu državu. Više od decenije ne sme da izađe pred političke protivnike. Dobro. Deceniju ne sme da da intervju pravim novinarima, već samo svojim statistima i marionetama. Dobro. Kad i izađe pred novinare, saspe arsenal verbalne agresije na one koji postave pitanje koje nije dogovoreno. Dobro.

Ne sme da izađe pred bilo koji narod u Srbiji, osim onog koji je sam platio i dovukao. Dobro. Ne sme da organizuje prave, iole poštene i fer izbore, umesto što ih je obesmislio. Nikada lično, na pravim izborima, nije ni dobio. Dobro. Ne sme ni da prošeta ulicom kao slobodan čovek. To uopšte nije dobro.

Ali da predsednik države Srbije ne sme da izađe ni pred osnovnu školu da se upiše u knjigu žalosti za poginulom decom, to je već nadrealno. Plaši se da će mu neko možda dobacivati, zviždati, možda ga u onom očaju nečim i gađati? Pa šta? Pravi čovek i predsednik bi došao, tad ili nikad, taman da mu je život u pitanju. A nije. Svakako nije.

Zašto onda nije došao? Dva su moguća razloga: prvi je potpuna svest da nema nikakav legitimitet u zemlji koju vodi i da na mestu stradanja dece njemu nije mesto, da ljudi tu ne žele da ga vide i da i njemu i njima to ne bi prijalo. Drugi razlog je odsustvo bilo kakve potrebe i ljudske želje da se tu nađe. Tu ništa ne može da se radi na silu. Samo da ljudski dođete, stanete, pognete glavu i ćutite. A Aleksandar Vučić upravo to ne može. On funkcioniše samo kada može da koristi silu, sa državnim aparatom iza sebe.

Pročitajte još:

Sve što uradi i izgovori, jeste svojevrsno nasilje. Verbalno prema političkim protivnicima, neistomišljenicima, novinarima, čak i onim svojim koje ponižava, saradnicima koje takođe kinji i ponižava. Fizičko kad pusti svoje batinaše, u uniformi ili bez nje, da tuku narod koji je izašao da protestuje protiv njega. Za sada još ne, mnogo se zakuvalo, suviše je opasno po njega, ali za vreme korone smo se nagledali snimaka. Mentalno prema celoj naciji koja deceniju trpi besomučno laganje i ispiranje mozga.

Nasilje sprovodi i prema onom narodu koji ovih dana po svaku cenu trpa u autobuse da mu 26. maja naprave najveći miting u istoriji. Mnogi od njih se opiru, ali on je uporan. Preko svojih čauša im preti, proziva, pravi spiskove; sam šalje poruke da ne moraju da dolaze, a radi sve da shvate – čik nemoj da dođeš. Otima sve autobuse po Srbiji, u koje će pošto-poto da nagura narod. Svestan je da je to lažna, plaćena podrška, golo nasilje, da legitimitet nema i da faktički ne zna šta da radi. Ali još ne odustaje.

Nasilje sprovodi i prema sopstvenom članstvu. Kad odluči da pusti u pogon te bolesne autobuske kolone, ta Potemkinova sela koja treba da glume podršku vođi, a svi znamo da je to sve lažno, kreće pritisak na lokalne stranačke aktiviste da ispune dobijene kvote i dovedu narod za Beograd. Kako će da ih ubace u autobuse i dovuku, neka vide sami. Da li će da potkupljuju, prisiljavaju, ucenjuju, to je njihov problem. Ako ne uspeju, sami su u problemu. Izgubiće pozicije, posliće, sitne ili ne toliko sitne parice, pa neka vide.

Nasilje sprovodi i kad organizuje fingirane izbore. Porobi medije, niko ne sme ni da pisne ni da pita bilo šta. Razbio je opoziciju, satanizovao je na sve načine i proterao iz legalnog javnog prostora. Dok je sam bio opozicija, regularno smo ga gledali u tom istom javnom prostoru. Vrši nemilosrdni pritisak i pre i tokom glasanja. Spiskovi, crni džipovi, slikanje listića. Nasilno upada svakog božjeg dana u javni prostor, nastupa besomučno i to prenose sve televizije sa nacionalnom frekvencijom. Upada u TV studija kad mu padne na pamet, programske šeme ne postoje, emisija traje koliko on hoće, govori šta hoće. Pritom širi mržnju prema „nekima“ koji nisu tu, ne mogu da mu odgovore, a pustili su neki glasić, pa su ga iznervirali.

Nasilje primenjuje i prema poljoprivrednicima kojima šalje batinaše, pa moraju da sklanjaju decu po komšiluku. Pokušava da ih omalovaži da su poljoprivredni tajkuni koji voze dobre traktore, a bune se protiv vlasti. Trebalo bi da kopaju motikom, ili bar da voze neke krntije valjda. Blokira puteve, preti seljacima, na sve načine pokušava da ih spreči da dođu do Beograda.

Pročitajte još:

Nasilje sprovodi i nad činjenicama. Pola Beograda izađe na ulicu da mirno, u tišini i očaju žali za ubijenom decom i strahu nad ovom živom u kakvoj državi rastu, a predsednik izađe na televiziju da javi kako je lično izbrojao 9.135 demonstranata.

Nasilje primenjuje i prema gledaocima svih televizija sa nacionalnom frekvencijom zasipajući ih neprekidnim govorom mržnje, otrovnim jezikom i raspirivanjem zle krvi i podela. Nije se libio ni da pušta morbidne snimke Belivukovih žrtava. Nasilje sprovodi i prema RTS-u čiji urednici i novinari ne smeju profesionalno da rade svoj posao. U stanju je da im zauzme ceo dnevnik i priča šta hoće i koliko hoće. Jedina vest je on. Druga je stvar što oni to nasilje trpe i na njega pristaju.

Mora se reći, čak ni sopstvenu majku nije štedeo prepričavajući, u više navrata, kako je „neki“ nazivaju najgorim imenima, kako joj prete, šta joj govore i to ponavljajući pred celom Srbijom. Pristojan čovek koji to sluša, ima transfer sramote i impuls da je uzme u zaštitu. Osoba koja je spremna da tako politički zloupotrebljava sopstvenog roditelja, spremna je na sve.

Aleksandar Vučić je, dakle, generator nasilja, zla i agresije u zemlji Srbiji. On, pa onda njegovi čauši, orlići, brnabićke i ostali koji su shvatili da je sada i njima sve dozvoljeno. Samo nisu shvatili da to ne može trajati večno i da se ne treba igrati vatrom. Većina dvorjana je to ipak shvatila, pa su se sklonili i ućutali.

Ovi ljudi nisu povukli obarače na oružju u školi Vladislav Ribnikar. Nisu. I u formalnom smislu za ovolika ubistva i ranjavanja nedužne dece nisu krivi. Za Mladenovac su, pak, direktno odgovorni. Nisu ubici na vreme oduzeli oružje i strpali ga u zatvor, a morali su.

A šta za proteklu deceniju jesu uradili? Da vidimo, da podvučemo crtu, pa da procenimo kolika je njihova odgovornost za eskalaciju nasilja u zemlji, incidente na svakom koraku, opšte širenje mržnje, rušenje sistema vrednosti i moralni sunovrat ove države?

Toliko su na tome radili, da nije ni moglo drugačije da se završi. Kad-tad. Deset godina presvučeni, ali nikad uljuđeni i pacifikovani radikali vršljaju zemljom Srbijom i zapravo ruše sve pred sobom: prvo institucije, brutalno ih gaze kao da ne postoje. Potom pravni poredak – zakoni važe kad njima odgovara da važe, a kad im ne odgovara, onda ne važe. Za predstavnike naprednjačke nove kaste, ne važe uopšte. Ako se suprotstavite tom poretku stvari, ili samo upitate šta to prave od naše države, činite to na sopstvenu odgovornost.

Šta još treba da urade, pa da budu odgovorni za ovo bolesno stanje države koju vode?

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare