Odmah da se uspostavi puno poštovanje Ustava. To je prvi zahtev. Svi ostali zahtevi su direktno kršenje tog istog Ustava od strane nenadležnog lica. Toliko o tome.
A pre toga, sasvim besmislenu „najveću zastavu ikad“ razvukli su ćaci po sred onog rugla, vašara, očaja, mega ćacilenda koji su napravili ispred Skupštine Srbije. Žele da pokažu da je „Srbija njihova“, a pokazuju kako tačno treba da izgleda ta njihova Srbija koju nam nameću: radikalska, prostačka, nasilnička, lažna, jadna i prejadna.
Povezane vesti
Ogrtali su se srpskom zastavom, u naletu silnog patriotizma i na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, uprkos protivljenju njenog predsednika. Brisali su znojavo lice zastavom. Prebrisali su tom zastavom i stolice u Skupštini Srbije da ne prljaju odeću. Razvlačili su srpsku zastavu kao rekvizit i busali se u prsa junačka, a onda je lagano bacali na pod.
Skrnavljenje zastave, nacionalnog simbola svake zemlje koji se čuva i u ruke uzima sa pijetetom i razlogom, za njih je obična krpa. Drugačije ne umeju. Drugačije i ne razumeju. Misle da će se predstaviti kao patriote ako zgrabe zastavu i sa njom izvode svoje uvrnute performanse. Šta god radili, samo pokazuju koliko su univerzalno tačne reči engleskog pisca Samjuela Džonsona da je patriotizam poslednje utočište hulja.
Upravo tako. Našu su zemlju, dame i gospodo, otele hulje kojima ništa nije sveto, ni od čega ne prezaju, ničega se ne stide, ni jedna cena nije previsoka, pogotovu što i ne nameravaju tu cenu sami da plate. Nikad ništa nisu ni plaćali. Ni struju, ni telefon, ni gorivo, ni hranu, ni odeću, ništa. Samo su uzimali, otimali, ljuto naplaćivali svoje „usluge“ državi koju toliko vole. Postali milijarderi u siromašnoj zemlji koju su razorili.
Ko je platio ovaj raskošni skup ispred Skupštine Srbije, pita novinarka čuvara blaga svih hulja Sinišu Malog, a on odgovara – sigurno nisu građani. Ne pitam ko nije nego ko jeste, navaljuje novinarka. Nema odgovora, naravno, samo bizarne uvrede.
Hulje su nam znači saopštile da su nam otele državu i da ne žele da je vrate. Logično, u njihovoj prirodi nije da vraćaju, nego da otimaju. Hulje i ne razumeju pojam države. To je za njih plen koji su zgrabile da ga raskrčme i poharaju kao osvajači tuđu teritoriju. Šta će posle njih da ostane, sasvim je nebitno. Samo je bitno da taj dan posle dođe što kasnije, a nikako pre nego što sve poharaju.
Da bi to postigli, uništavaju sve vrednosti društva koje su zatekli: istinu, moral, čast, poštenje, obrazovanje, znanje, institucije, medije, ma sve. Kao nove „vrednosti“ nameću se oni, njihove laži, krađe, prevare, nepravda i zakon jačega. Jači su jer nemaju moralni kompas, niti donju granicu. Građane koji sve to u čudu gledaju, žele da ubiju u pojam i skrše svaki otpor.
I kad je ne samo pesimistima izgledalo da su skoro i uspeli, Srbija je prosto eksplodirala. Pad nadstrešnice, posle niza zločina i pogibija, bila je ta kap koja je prelila prepunu čašu i narod se izlio na ulice. Iz letargije i očajanja izvukla su nas naša deca od koje to nismo ni očekivali, greh na našu dušu. Cela se Srbija podigla, a naša deca su krenula na biciklama da podignu i Evropu. Velike su šanse da ih taj potez odvede pravo u istoriju.
A šta za to vreme rade ćaci na čelu sa svojim guruom, kraljem svih ćacija, velikim meštrom sviju hulja (Krleža)? Okreću se po prvi put oko sebe u čudu, ne znaju šta se događa, pa ne znaju ni kako to da spreče. Jedino vide da u novom poretku koji neminovno dolazi, za njih i njihov ćacilend nema mesta. I umesto da to shvate i povuku se dok još mogu, nikako bez posledica, ali svakako sa manjim posledicama nego što će biti u budućnosti, oni negiraju realnost. Kreću u napad. Hapse. Zastrašuju. Tuku. Prete. Otvoreno prete.
Tobože hoće da „spasu Srbiju“. Od koga da je spasu? Od studenata, od ove naše dece pred kojom je život i kojoj Srbija pripada, dece koja su spremna da izgube godinu da ne bi izgubila ceo život, koja pešače uzduž i popreko po celoj Srbiji i vrte točkove po celoj Evropi, u vapaju da žive život kao svi normalni građani u normalnoj evropskoj zemlji? Neće više da žive u ludnici, u laži i prevari, u carstvu hulja koje će ih ucenjivati, koje će u zamenu za radna mesta i egzistenciju tražiti da im uzmu i obraz i dušu. Hoće naša deca da žive kao ljudi, da dišu kao ljudi, da misle kao ljudi i da govore kao ljudi.
Neće da se sklanjaju pred kriminalcima i lopovima svih vrsta, neće ni da im se pridruže. Neće da slušaju laži i uvrede, neće da ih potiskuju najgori, nepismeni i nemoralni. Hulje. Neće da budu parije u svojoj rođenoj zemlji samo zato što se u taj novi huljinski sistem ne uklapaju.
To je sada nepremostivi sukob mafije koja drži u svom smrtnom zagrljaju otetu državu sa onima koji su podigli glavu, odlučni da svoju zemlju iščupaju iz ruku te mafije i tih hulja. Mafija je zauzela centar Beograda, dovukla svoje sledbenike, plaćenike i robove odakle god je mogla i ogradila ih da ne beže i da ih lakše prebrojimo.
Slobodni ljudi iz cele Srbije sa studentima pešacima i biciklistima došli su o svom trošku u Novi Pazar koji im je svima rekao – bujrum dobri ljudi. Zastave i Srbije i Bošnjačkog nacionalnog veća zajedno su se vijorile, nisu se vukle ni razvlačile. Narod je pevao Vostani Serbije. Studenti su pustili belog goluba. I to je bio istorijski događaj. U isto vreme kad je i dijaspora u Minhenu i Ulmu dočekala naše bicikliste kao heroje, što oni i jesu.
Kad sagledamo sve ove skupove, izgleda da neminovno dolazi vreme da i ljudi protiv hulja zaigraju „va bank“ – na sve ili ništa. Hulje su izgleda već zaigrale. Ako izgube ovu bitku, gube plen i slobodu. Studenti i građani gube svoju budućnost i svoju zemlju, ako ovu bitku izgube. U borbi dobra i zla na kraju mora da pobedi dobro, tako je uređeno da bi svet mogao da nastavi da postoji.
Tako će biti i u Srbiji. Kraj se jasno vidi. Samo hrabro, odlučno, strpljivo i mirno. Svi zajedno, kao u Novom Pazaru.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare