Slučaj KPGT: Stručnjaci kažu da grad preuzima simbol, ali da je scena u krizi

Još jedno pozorište uskoro pod krovom Grada. Beogradske vlasti najavile su da će preuzeti upravljanje pozorištem KPGT Ljubiše Ristića i otkupiti Šećeranu koja će tako postati novi kulturni centar grada, a njegov najvažniji sadržaj upravo - taj teatar.

"Grad preuzima goodwill, preuzima istoriju KPGT-a, zašto je nastao, njegovu tradiciju. Ne očekujemo nikakve ozbiljne promene u radu pozorišta, sem što je za nas je sasvim povoljna situacija da posle 42 godine postojanja KPGT dođe nekakva dotacija, subvencija, da se pokriju osnovni troškovi pozorista. Tu će graditi, u tim rekonstruisanim zgradama, galerije, koncertne dvorane, pozorišta, opera, bibilioteke, muzeji", najavljuje Ljubiša Ristić ambiciozne planove za obnovu Šećerane.

Moglo bi se pomisliti da domaći teatarski život cveta, međutim, stalna su upozorenja s druge strane - da srpsko pozorište godinama propada, pa čak i da smo dotakli dno pozorišnog života. Samo prethodne godine broj premijera bio je na istorijskom minimumu, više od 80 odsto kritika tih predstava mogle su se podvesti pod negativne, a zabeležen je bio i pad posete do 20 odsto - rezultat je istraživanja bivšeg direktora Drame Narodnog pozorišta Željka Hubača.

Pozorišni reditelj i nekadašnji gradski sekretar za kulturu Darijan Mihajlović kaže da ne može biti protiv toga što će grad dobiti još jedan teatar, ali je pitanje - šta se preuzima.

"To pozorište je danas više simbol, vezano za jednu zemlju koje nema već 30 godina, i čini mi se da je to preuzimanje jednog simbola. Mi inače nemamo neku produkciju bajnu, i sad ćemo imati još jedno institucionalno pozoriste, a imaćemo manjak igranja i premijera u pozoristima, jer to kod nas konstantno propada", upozorava Mihajlović.

Glavni uzrok teške situacije u kojoj se nalaze pozorišta danas, ocenjuju sagovornici N1, ipak nije nedostatak novca. Potrebna su, kaže Mihajlović, sistemska rešenja, prelazak na ugovore, kontrola ostvarenih rezultata i odgovornost prema ustanovi kojom se upravlja. Veliki problem je i to što su pozorišta postala - taoci televizije.

"Jer se maltene predstave ne igraju, jer se prave repertoari po tome kad se snimaju serije, ansambli više rade na televizijama, a manje u maticnim kućama, nemamo odgovornost.... Mi jedini nismo uopšte igrali četiri meseca, korona ili ne korona... Tako jednu stvar kao što smo mi uradili, da se potpuno zakatanče pozorišta i da to nikome čak ni ne smeta, i da to niko nije ni primetio da mi jedini u Evropi apsolutno nemamo pozorišnu scenu jedno pet meseci", podseća on.

To govori, kaže Mihajlović, u kakvoj situaciji je pozoriste – skoro pa i da nije potrebno.