Ovih dana nestaju preostali obrisi umetničkog dela Karima Rašida na uglu Hilandarske i Ulice Džordža Vašingtona, čuvenog svetskog industrijskog dizajnera kojem je magazin "Tajm" svojevremeno dao titulu najboljeg. Tako se i ovaj nesvakidašnji umetnički rad simbolično pridružio mnogobrojnim beogradskim spomenicima kulture kojima je istekla zaštita.

Ovih dana nestaju preostali obrisi umetničkog dela Karima Rašida, čuvenog svetskog industrijskog dizajnera rođenog u Egiptu, odraslog u Kanadi. Njegov rad davno je prevazišao svoj prvobitni koncept, tadašnji restoran Majik Cafe iz 2008. godine, koji uprkos smelom pristupu i vanserijskom riziku u Beogradu nije dugo opstao.

Ipak, ostala je njegova umetnost, kojom je mali broj gradova mogao da se podiči.

Karim Rashid Official

Karim Rashid Official

Svaki drugi grad bi sasvim sigurno, makar njegov nesvakidašnji eskterijer negovao i čuvao, ako već enterijer mora da se promeni, ali ne i Beograd. Pričamo o gradu u kojem svakodnevno „ističu“ zaštite spomenicima kulture, kao da se radi o vozačkim dozvolama.

Stoga nije kriv novi vlasnik, koji je postavio drvene tarabe na svoj lokal u pripremi, već dobra volja nekoga u gradskoj vlasti ko je u dogovoru sa novim vlasnicima, mogao da zadrži umetnost, koja je mnogobrojne strane u Beogradu činila ljubomornim, a same Beograđane ponosnim.

Ali da li iko u vlasti uopšte i čuo za Rašida?

Ostavićemo po strani logiku po kojoj je neko stavio daske i veštačko cveće na delo umetnika kojeg je magazin „Tajm“ opisao kao „najpoznatijeg industrijskog dizajnera na svetu“, čiji su dizajni luksuzne robe, nameštaja, osvetljenja, dizajna površine, simbol prestiža u čitavom svetu. U belom svetu njegov dizajn, kao deo ostavštine kupljenog lokala, bio bi poklon kakav se samo poželeti može.

Prošlo je preko 20 godina od kada je napisao knjigu „Želim da menjam svet“, inspirišući dizajnere da misle van uskih krugova, shvate koliki uticaj imaju na svet, ljudska iskustva, stvari koje su u dizajnu do tada bile bez spomena.

Očigledno za bolje i nismo.

Kanada i Beograd

Porodica Rašid je emigrirala u Misisaugu kada je Karim imao pet godina. Rašid je od malih nogu pokazivao interesovanje za dizajnirane objekte, o čemu svedoči i sačuvana skica broda, upravo onog na kojem su došli u Kanadu.

Koreni umetnosti i kreativnosti, vuku porodično poreklo. Otac mu je bio apstraktni umetnik, slikar, koji je uz to radio scenografiju za film i televiziju, dizajniravši kompletan nameštaj u porodičnoj kući. Brat Hani Rašid je čuveni arhitekta. Na familijarnu kreativnost nadovezalo se poštovanje za Le Korbizijea, Račenka, Endija Vorhola, od kojih je crpeo inspiraciju.

„Izazov je ono što vas inspiriše da uradite nešto originalno“. Karim Rašid

Nakon škole u Torontu, i proslave diplomskog, koju je začinio šivenjem sopstvenog roze odela,uz belu, njegovu omiljenu boju, završava industrijski dizajn na univerzitetu u Otavi. Doškolovavanje zaokružuje u Napulju, pod dirigentskom palicom čuvenog italijanskog arhitekte Etorea Sotsasa. Prvi staž bio mu je u Milanu, u ništa manje čuvenom studiju Rodolfo Boneto.

Njegovim životnim relacijama, Njujorku, Majamiju, Indiji, u jednom momentu pridružio se i Beograd, zbog ljubavi, njegove sada bivše žene, Beograđanke Ivane, hemijskog inžinjera, sa kojom ima dete, a koju je upoznao na drugoj instalaciji Beogradske nedelje dizajna.

Beograd mu se odmah uvukao pod kožu. Njegov projekat pokrenuo je domino efekat, ohrabrivši mnogobrojne mlade talente. I tada smo bili sredina u kojoj se nije verovalo u ulaganje i trošenje novca na umetnost, dakle nije bilo lako biti dizajner. Cement, beton, cigla, nema tu puno nauke i mozganja. Nije bilo lako ni Karimu, pregovarao je sa tridesetak kompanija, a sarađivao samo sa njih par.

Sve nestalnosti Beograda, birokratiju, prljavštinu uvek su krpili njegovi stanovnici. Topla mešavina krajnosti dopala se i Karimu. Hrana ga je podsetila na arapsku kuhinju, otomanski uticaji, italijanski senzibilitet, topli ljudi. Čovek koji je (bio) uvek na prvom mestu, nematerijalna kultura. Malo šta je od toga ostalo.

Sve to zajedno ga je privuklo i zaokužilo se u ljubavi sa Srpkinjom, čime je dodatno postao deo naše kulture, a ta ljubav i dalje traje. Na svom Instagram profilu i sam se oprostio od svog projekta, rekavši da „sve ima svoj kraj“. On ne zna koliko su sve kraći fitilji „krajeva“ u našem glavnom gradu.

Otišle su njegove drečave boje iz Beograda, sa njima i simbolično epitomizacija pozitivnog, optimističnog stava.

„Kada malo bolje razmislite, cela paleta tamnih boja u koju sebe oblačimo ali i svet oko nas je odraz straha. Te boje ne slave život. Ako razmišljamo o životu i o činjenici da smo živi, zašto da potisnemo svoja čula? Ljudsko oko može da razlikuje 16.000 različitih boja! Zašto ne bi eksploatisali to čulo?“ Karim Rašid

Neko će reći, dobro, možda je sve ovo preterivanje, dekor ko dekor, zgrada ko zgrada.

Možda ovo pomogne.

Rašidova dela nalazi se u 20 stalnih muzejskih postavki žirom sveta, uključujući muzeje MoMA, Pompidu, SFMOMA. Njegovi najpoznatiji dizajni uključuju kantu za otpad Umbra Garbo, Umbra Oh Chair, koncept prodavnicu Đorđo Armani, poklopce šahtova za kanalizaciju Njujorka, flaše za parfeme Kenzo, flaše za vodu, proizvode za jednog od najboljih svetskih šampanjaca Veuve Clicquot, Davidoff, Isej Mijaki, Este Lauder. Lista nema kraja.

Dizajn hotela Semiramis u Atini lokalci obožavaju, a ista priča je i sa Njujorkom, Kankunom, i mnogim drugim gradovima u kojima je radio. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada (preko 300) i nosilac počasnog doktorata univerziteta u Ontariju.

I Beograd je na toj mapi, samo ćete morati da odvizuelizirate daske, i Karima koga smo otuđili. Možda se jednog dana kultura u Beogradu ponovo odbetonira i oddrveni, kako bi mogla nesmetano da diše.