Blažena Matrona Moskovska: Životni put slepe devojčice - od progona do svetosti

Blažena Matrona (Matrona Dimitrijevna Nikonova) rođena je 1881. godine u selu Sebino, u Rusiji, u siromašnoj porodici seljaka, kao najmlađe dete.

Kako piše pravoslavie.ru, devojčica se rodila bez očiju, a ime je dobila u čast grčke podvižnice iz 5. veka.

Pošto su slepu devojčicu vršnjaci maltretirali (gurnuli bi je u jamu, da vide kako će da se izvuče i dođe do kuće), detinjstvo je uglavnom provela kod kuće ili u obližnjoj crkvi.

Sa sedam, osam godina kod nje se otkrio dar prozorljivosti i isceljenja bolesnih.

Bližnji su primetili da su joj vidljivi ne samo ljudski gresi, prestupi, već i pomisli.

Ona je osećala približavanje opasnosti, predviđala nepogode i nesreće u državi.

Po njenim molitvama ljudi su dobijali isceljenje od bolesti i utehu u nevoljama.

Kod nje su počeli da dolaze posetioci iz okoline kao i iz daleka, dovozili su nepokretne bolesnike koje je devojčica podizala na noge. Želeći da se zahvale Matroni, oni su njenim roditeljima ostavljali namirnice i poklone. Tako je devojčica, umesto da postane teret za porodicu, postala njen glavni hranilac.

Kada je imala 17 godina, ostala je bez sposobnosti da hoda.

"Ja nisam bežala od toga, takva je bila volja Božja", govorila je.

Nikada nije negodovala zbog te svoje nevolje, već je s mirom nosila svoj krst.

Kao istinska podvižnica, učila je ne rečima već životom. Telesno slepa, ona je učila o istinskom duhovnom gledanju. Iako bez sposobnosti da hoda, ona je učila i uči idenju po teškom putu spasenja.

Još u ranom uzrastu, Matrona je predskazala revoluciju:

"Pljačkaće, razaraće hramove i sve će redom proganjati."

Zabeleženo je i da je na njeno insistiranje oslikana ikona Presvete Bogorodice "Vapaj stradajućih" - koju nije mogla da vidi, ali je znala da se njen prikaz nalazi u jednoj od knjiga u crkvenoj biblioteci. Do kraja života Matrona se nije rastajala od nje. Sada se ta ikona Bogorodice nalazi u Moskvi, u Pokrovskom ženskom manastiru.

Kasnije je naručena i druga ikona Božije Matere "Vapaj stradajućih". Ona se nalazi u Sveto-Uspenskom manastiru Tulske eparhije, u gradu Novomoskovsku. Postala je najveća mesna svetinja i proslavila se mnogobrojnim čudima.

Kada su joj se braća pridružila partiji, kako im ne bi stvarala nelagode, preselila se u Moskvu 1925. godine. Tu je narednih 30-ak godina živela od kuće do kuće, gde bi je ko zvao, po suterenima, neuslovnim zgradama...

Zinaida Ždanova, u čijoj je kući jedno vreme živela, pričala je šta je sve Matrona trpela:

"Došla sam u Sokoljniki gde je matuška često živela u malenoj montažnoj kući koju su joj privremeno izdali. Bila je pozna jesen. Ušla sam u kućicu, a u sobici zgusnuta, vlažna i ledena para. Prišla sam matuški, a ona leži na krevetu licem okrenuta prema zidu, ne može da se okrene prema meni, vlasi se sledile za zid, jedva smo ih odvojili. Rekla sam: 'Matuška, pa šta je ovo? Pa zar vi ne znate da živimo sami mama i ja... zašto niste došli k nama?'. Matuška je teško uzdahnula i rekla: 'Bog nije tako zapovedio, jer tada vi ne biste dobili venac za sažaljenje'."

Često je odlazila iznenada, predosećajući da će policija doći po nju.

Njen "spoljašnji" život je bio jednoličan: danju je primala ljude, noću se molila. Nikada nije lezala u krevet, već bi dremnula između dve molitve, iskrenuta na bok.

Svojim je bližnjima ostala u sećanju sa malenim, takoreći dečjim rukama i nogama. Meke vlasi razdeljene na sredini. Zatvoreni očni kapci. Blago, svetlo lice. Umilan glas.

Tešila je, umirivala bolesne, milovala ih po glavi, osenjivala krsnim znamenjem, ponekad se šalila, ponekad strogo izobličavala i savetovala. Nije bila stroga već topla; uvek radosna, nikada se nije žalila na svoje nevolje i stradanja. Nije propovedala, već davala konkretan savet, sa što manje reči.

Podvig Matrone se sastojao u velikom trpljenju koje je dolazilo od čistoga srca i od vatrene ljubavi prema Bogu.

Živela je nemajući svog kutka, svoje imovine, ušteđevine... Živela je od priloga kojima sama nije mogla da raspolaže.

Učila je da se obavezno treba lečiti, jer "telo je stan od Boga".

Kako je Rusi zovu, matuška Matrona se upokojila 2. maja 1952. godine. Uz mnoštvo prisutnog sveta, sahranjena je na Danilovskom groblju.

Pre smrti je predskazala da će godinama njen grob biti zaboravljen, a da će onda ljudi saznati za nju i masovno je prizivati da svojim molitvama posreduje.

"Svi, svi dolazite k meni i pričajte mi, kao da sam živa, o svojim žalostima i nevoljama, a ja ću vas videti i čuti, i pomoći ću vam", rekla je pre smrti.

Takođe je zabeleženo da je rekla:

"Sve koji se budu obraćali meni za pomoć, ja ću dočekati gore po njihovoj smrti, svakoga."

Tridesetak godina nakon njene smrti, njen grob na Danilovskom groblju je postao jedno od svetih mesta pravoslavne Moskve, gde dolaze ljudi iz svih krajeva Rusije, čak i izvan granica.

Mošti Svete Matrone prenete su u Pokrovski ženski manastir u Moskvi.

Kanonizovana je 1999. godine, a proslavlja se 2. maja.