Dragan Velikić o svom novom "Bečkom romanu": Moja najličnija knjiga do sada

S obzirom na to da u ovoj knjizi deli jedan bolan period svog života, obojen fikcijom, Dragan Velikić navodi da je, zbog straha od pada u banalnost, bilo teško pisati ovo delo.

"Nisam bio ni siguran da ću ovaj roman objaviti kada ga završim. Nisam bio siguran ni da ću uspeti da ću moći da stvarni događaj inkorporiram u roman, a da to funkcioniše i za čitaoca koji ne zna, niti ima potrebu da zna pozadinu te knjige", rekao je on.
Okosnica romana se svodi na optužbu, da je glavni junak mog romana trovao medikamentima svoje kolege u vreme korone, navodi.

"I to je potpuno sumanuto - zašto bi neko, pa još i lekar, koristio medikamente, da nekog truje? Pre svega, tu nije bilo elementa za optužnicu, te na završenom suđenju moj junak biva oslobođen, ali tada sudija konstatuje da je odluka o pritvoru i podizanju optužnice bila preoštra. Saglasan je i državni tužilac, koji je podigao optužnicu. Ljudi koji se bave pravom verovatno misle da buncam, ali to se zaista dogodilo i trajalo nepune dve godine", naveo je on.

To što je priča istinita bilo mu je, navodi, najteže.

"Nije mi ideja bila da pišem izveštaj, zašto bi to nekog zanimalo? Trebalo je da to bude samo predložak za relevantno književno delo. Ja sam se bavio postupkom i svim tim dokumentima, mislim da bih mogao da polažem pripravnički ispit - ali upravo da ne bih rukopis opteretio rukopis, a ni čitaocima koji su pravnici ukinem užitak", rekao je.

Ljudi iz života, postali su likovi i preselili se u fikciju, dobivši odlike koje ni pisac nije hteo da im da, naglašava Velikić.

"Nemoguće je napisati biografiju, uvek se neke fikcije pojave. Ali isto tako je nemoguće napisati književni delo koje je čista fikcija, uvek je tu autobiografski otisak autora. Upravo taj otisak daje jedan energetski, adrenalinski potencijal", ističe on.

Velikić je svojevremeno živeo u Beču, a u knjizi često koristi ocenu "ovo je tipično austrijski".

"Meni je to bilo simpatično. U svakodnevnoj komunikaciji to ćete često čuti. Pitao sam prijatelje Austrijance šta to znači, odgovorili su - to je kad se neko suoči sa absurdnom situacijom, sa nečim što je nekorektno ili negativno, ali onda se oslobodi, ne zna se šta je zapravo bilo. To bi bilo kao da mi kažemo 'srpska posla'", objasnio je pisac.

On navodi da, iako mu je bilo katarzično da napiše "Bečki roman", čuvao se da se u njemu ne postavlja kao demijurg.

Knjiga jedno vreme prati radnju iz ugla oca, u drugom trenu iz ugla majke.
"Mislim da je odnos oca i sina glavna tema romana. Problem je što većina roditelja pravi grešku da, u želji da decu sačuva od lošeg iskustva - sapliće ih. I sam sam grešio, ali ono što je u ovom romanu osnovno je da decu treba da vaspitavamo da budu samostalna bića", poručio je. 

Otac o kome piše, navodi, na jedan lep način (što nije ništa manje štetnije) kroji put svog sina.

"On je krčio njegov put i oslabljivao ga. Neka deca i pogreše, jer kako će inače imati iskustvo greške? Moraju! Malo je roditelja koji su tu zaista dosledni i koji uspevaju u tome", naveo je on. 

Velikić kaže da je za njega katarzičan momenat pisanja ove knjige bio suočavanje sa samim sobom, mogućnost da napiše svoje viđenje događaja, ali da sebe ne štedi.

Njegovi prijatelji, kaže, ocenjuju da je napisao jednu od svojih najboljih knjiga.

"Da je to u visini 'Islednika' i 'Ruskog prozora', koji se reče da su moji najuspešniji romani, mada mene raduje da ne postoji konsenzus kod publike o mom najboljem romanu. Ali meni je 'Bonavija' zapravo knjiga gde sam doživeo neki pozitivan preokret. Mislim da od 'Bonavije' prilično nedvosmisleno ide taj autobiografski moment koji koristim zato što oslobađa određenu emociju. 'Bečki roman' je najviše ličan, ali književnost mora da nastane iz preispitivanja i emocije. Roman koji je bezličan, nije dobar", zaključio je pisac.