Frano Lasić: Nakon prve ploče sam rekao da je dosta, u Ameriku sam uvek išao sa povratnom kartom

Ispričao je da mu je profesor gitare Đelo Jusić rekao da bi mogli da naprave ploču, na šta mu je Lasić rekao da nije pevač. Ipak, sa pesmom "Zagrljeni" došao je na Splitski festival, a odmah nakon na Zagrebački festival sa pesmom "Volim te budalo mala", koja je osvojila prvo mesto te godine.

"Snimali smo ploču sa Jugotonom u Milanu sa orkestrom. Počele su turneje koje su meni bile vrlo interesentne, po dvoranama, sa odličnim bendom. Međutim, u isto vreme sa snimao filmove i nisam se mogao snaći u tome, previše je bilo turneja i snimanja, nastala mi je konfuzija u glavi. Nakon te prve ploče sam rekao da je to dosta", objasnio je.

Govoreći o koncertima pod nazivom "Nostalgično putovanje" koje održava osmu godinu zaredom, a ove godine 11. decembra u Akademiji 28 u Beogradu, Lasić je ispričao da ga je prvobitno supruga na to nagovorila, iako nije želeo da se vraća u muzičke vode.

"Ideja je bila da skupim domaće i strane hitove poznate mojoj generaciji. Jako me je interesovalo kakva će biti reakcija publike. A reakcija je bila takva da su od početka do kraja ljudi bili na nogama i pevali sa mnom. Bilo je puno suza. Pa sam mislio da bi bilo dobro da imam za sponzora proizvođače papirnatih maramica. Ali je bila odlična vibracija između mene i publike i rekao sam zašto ne bih svake godine napravio kao prednovogodišnji poklon za publiku koja još uvek voli tu vrstu muzike", ispričao je u emisiji.

Dodao je da mu je važna interakcija sa publikom, te se koncerti ne održavaju u velikim dvoranama.

Rođen je u Rijeci, ali je odrastao u Dubrovniku.

"Vreme nosi svoje, ljudi odlaze sa godinama, cela generacija se proredila. Volim da mi ostaje u glavi kad nije bilo tako puno gužve (u Dubrovniku, prim.aut)... I zabava mladih je bila drugačija. Sada mladi sede u lokalu, svi su na telefonima, ne razgovaraju među sobom nego se kuckaju. Moj izlazak dok sam bio momak je bio takav da se nađemo na ulici, uzmemo gitaru i pevamo", dodao je.

Govoreći o pozorištu, kaže da se tu zadržao oko četiri, pet godina.

"Onda sam počeo kao slobodnjak da radim na filmu, paralelno sa tim se desila slučajnost da sam snimao američku koprodukciju i glavnu ulogu je igrao Kristofer Riv. Zvali su me da dođem u Ameriku, u tom trenutku sam putovao za Beograd i u novinama sam video oglas za Fulbrajtovu stipendiju (...) morao sam da polažem engleski test i dobio sam mogućnost da biram između Njujorka i Los Anđelesa, interesovala me je gluma i produkcija i odlučio sam se za Los Anđeles", ispričao je.

Istakao je da se nikada nije pokajao, te da mu je to bilo veliko i nezamenljivo iskustvo.

"Međutim, drago mi je da sam vratio nazad jer morate biti realni - važan je faktor sreće u određenom trenutku, na određenom mestu, da se desi neki klik da vas neko hoće, upozna... Živeti u stranoj zemlji gde je konkurencija neverovatna, a morate živeti od nečega, računi dolaze, možete mesecima i godinama egzistirati, a da nikad ne dođete do svog posla", naveo je.

Govoreći o ulogama, ističe da je "Okupacija u 26 slika" prvi film koji je snimio, te da ga je on usmerio u poslu.

"Ne postoji mala uloga, postoji mali glumac. Vi od male uloge možete mijaturu takvu napraviti, da možete da dobijete Oskara. Volim taj posao, volim da eksperimentišem", dodaje.

Dodaje da ga danas veštačka intelegencija plaši, ali da živimo u takvom vremenu da je to neminovnost koju ne možemo izbeći.

"Danas možete napraviti celi film da se glumac ne pojavi na setu. Stavite lik kakav hoćete, možete iskombinovati nekoga od desetoro ljudi, ubacite tekst i govor kakav hoćete i napravite priču", kazao je.