Jednog utorka, kada je, kako i glumci kažu, sunce u februaru neočekivano sijalo, ulicama Beograda prošlo je „Putujuće pozorište“. Tog dana, kao i cele nedelje, glumci nisu igrali predstave, stupajući u sedmodnevni štrajk, prvi put u istoriji. Tog utorka, svako ispred svog pozorišta nestrpljivo je iščekivao da povorka koja je krenula od Hrama dođe do njega i da zajedno sa kolegama nastave – u šetnji ka nekom boljem sutra.
Za glumca Ivana Mihailovića, to je bio jedan od najvažnijih i najemotivnijih dana u njegovoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri.
„Istorijski dan za naša pozorišta. Susret sa kolegama i studentima u Svetogorskoj ulici ispred Ateljea 212 neću zaboraviti dok postojim. Bilo je veličanstveno. Verujem da bi Mira Trailović, čiju smo sliku ponosno nosili sa sobom, razumela i podržala ovu akciju“, priča za N1 Mihailović.
Glumac Hadži Nenad Maričić kaže da je tog dana – sunce neočekivano sijalo.
“Divan dan, dan koji smo dugo čekali, zaista. Sunce je sijalo neočekivano, baš kao što je sve zasijalo – u čitavom društvu. Nije moglo lepše”, navodi Maričić.
Za Tamaru Aleksić, glumicu, šetnja je bila trenutak kada su se spojili duhoviti i solidarni ljudi, njene kolege. Svi sa jasnim ciljem, motivisani nadom i verom u borbu studenata.
“Bilo je beskrajno emotivno. Ono sto su studenti pokrenuli u vidu buđenja solidarnosti, kolektivne svesti, zajedništva, empatije i patriotizma, prelilo se na sve sfere i ljude. Emocije su bile toliko intenzivne da je maltene ta ljubav postala opipljiva. Tako je izgledalo naše ‘Putujuće pozorište”, priča Aleksićeva za portal N1.
Ivan Mihailović: Studenti su svima dali novu snagu, počeli smo da čistimo svoja dvorišta
Već nekoliko meseci, u znak solidarnosti i podrške studentima i njihovim zahtevima, pozorištni glumci na poklon izlaze sa transparentima, visoko podignutim indeksima ili crvenim šakama.
„Trenutak kada iznesemo transparent na kome piše ‘Studentski zahtevi su i naši zahtevi‘, neosporno je trenutak kad mi se svaki put iznova potvrdi da stojim na pravoj strani istorije. Tada se nevidljiva granica između nas i publike potpuno briše i svi stojimo na istom i za isto. Za sve ove mesece nisam video nikoga u publici ko je negodovao, nikoga ko je zviždao i bio ljut na naš gest, niko nikada nije izašao iz sale. Ljudi ustaju i aplauz traje beskonačno dugo. Ponekad mi se čini da bi mogao da potraje do ispunjenja zahteva“, smatra Mihailović.
Naglašava i da su studenti dali svima novu snagu, te da su mnogi prestali da se plaše i da ćute.
„Mi (glumci, prim. aut) smo glasni, jer zbog specifičnosti posla imamo određenu snagu u javnom prostoru, pa se naša reč čuje i lakše dođe do velikog broja ljudi. Međutim, u svim drugim profesijama i drugim sferama društva, ljudi misle i govore isto. Mnogi su prestali da ćute i da se plaše da izgovore ono što već dugo misle. Studenti su nam svima dali novu snagu. Počeli smo da čistimo svoja dvorišta“ , navodi Mihailović.
Govoreći o sedmodnevnom štrajku pozorišta, Mihailović kaže da se nada da će rezultat biti – ispunjenje njihovih esnafskih zahteva.
„Jako je važno da se oni ozbiljno shvate. Mi smo ih vrlo temeljno pisali i ukazali na goruće probleme unutar pozorišta. Manjak radnih mesta u svim sektorima, a pre svega u sektoru tehnike, sprečava optimalno funkcionisanje pozorišta. Živimo u zemlji gde budžet za kulturu počinje nulom. To nije normalno i to mora da se promeni“, kaže naš sagovornik.
Hadži Nenad Maričić: Glas glumaca važan – društvo očekuje da kroz nas progovori i stane zlu na put
Govoreći o sedmodnevnom štrajku pozorišta, glumac Hadži Nenad Maričić za N1 kaže da je ovo samo jedan korak u njihovoj borbi za poboljšanje statusa kulture u društvu.
“Mi se, dugo, decenijama borimo za to da predstavnici vlasti shvate da se za kulturu u ovoj zemlji mora odvajati više. Često čujete kako oni smatraju da se nikada više nije ulagalo u serije i filmove i shvatite upravo tada da ne razumeju probleme. Ovo je samo jedan od koraka – odavno traje i nećemo stati dok konačno ne rešimo problem”, navodi Maričić.
Ističe i da je jedno od najvažnijih ulaganja – ulaganje u kulturu ako, kako kaže, želimo da nam deca vide bolji svet. “Ko god je sada ili u budućnosti na poziciji da odlučuje mora da zna – kultura je način života”, dodaje naš sagovornik.
U podršci studentima, glumci su među najglasnijima, a Maričić kaže da je objašnjenje za to jednostavno – upravo jer svoju umetnost dele sa narodom.
“Bol, smeh, patnju i suze prolazimo zajedno. Zato je glas glumaca važan u ovom trenutku – društvo očekuje da kroz nas progovori i stane zlu na put”, smatra on.
Govoreći o reakciji na kraju predstave, kada glumci iskazuju podršku studentima, Maričić navodi da sa scene mnogima u publici vidi suze u očima.
“Imajte u vidu da to doživimo nakon katarze koju daje samo umetničko delo koje izvodimo. A onda krene nešto što se rečima teško da objasniti. Najbolje je možda opisati kako reaguje publika: aplaudiraju, počnu gromoglasne ovacije, a mnogima se jasno vide suze, i u očima, i na obrazima”, ističe on.
Tamara Aleksić: Sve predstave koje igramo dobile su nove dimenzije, a određene replike posebnu težinu
Glumica Tamara Aleksić kaže da su u tom trenutku, publika i glumci na sceni – jedno.
“Ali to nije samo tokom poklona, podizanja indeksa, aplauza i transparenata. Sve predstave koje igramo su dobile nove dimenzije. Postoje replike koje smo hiljadu puta izgovorili, ali sada imaju posebnu težinu”, objašnjava ona.
U jednoj od predstava u kojima igra, njen kolega izgovara repliku „Odlazim, zauvek“ – jer je u društvu sve „trulo“. „Tada pomislim na moju sestru, studentkinju u blokadi i na sve studente. To podseti na ono što bi moglo da bude njihova budućnost ako nismo tu za njih“, priča Tamara.
Smatra i da će efekti sedmodnevnog štrajka pozorišta biti – podrška studentima i vidljivost građanima, „da nema više mesta za strah“, kako kaže.
“To su nas naučili studenti, probudili su nas, na nama je da im stavimo do znanja da smo tu za njih, da ih čujemo i čuvamo, da smo ponosni na njih. Njihova herojska borba nije i nikad neće biti uzaludna ili zloupotrebljena”, dodaje.
Pozorišta su uvek radila, čak i za vreme bombardovanja, čega se i ona seća.
“E, sada pozorišta ne rade. Da li zbog toga imamo probleme, da li je zbog toga teško i slobodnim umetnicima? Jeste. Ali shvatili smo da u ovom trenutku ništa nije glasnije od tišine. Tako smo i ispratili prethodnu godinu, to nas je i probudilo. To su nas i studenti naučili. Da se protiv nasilja ne bori nasiljem, vec ljubavlju i zajedništvom”, zaključuje Aleksićeva za N1.
„Ja ću da ustanem, zgažen, zgromljen, tlačen, na čelične vojske sa drvenim mačem“ – citat je „Putujućeg pozorišta Šopalović“ Ljubomira Simovića i transparent koji su nosili glumci JDP-a, tog sunčanog utorka.
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare