Gosti N1: Čitaoci ne treba da odustaju, očuvana potreba važnosti profesije pisca

Pantić kaže da je Skupštinu gledao u dovoljnoj meri, jer, kako kaže, "čovek i kad hoće da ostane neinformisan, ne može".

"Gledao sam ono što je bilo u vestima. Neki moj utisak koji traje već godinama, čini mi se da je ovo društvo dobilo novi stalež, umalo da kažem klasu, to je politički stalež, to su pristojno kostimirani ljudi, ljudi koji se nešto nadgornjavaju, smatraju, zaključuju, šetaju s jednog na drugo mesto, po nekom kriterijumu, koji meni i većini građana nije dostupan, ne možemo ga racionalizovati, to mi je osnovni utisak, tačno vidim kako su interesi potpuno potisnuli uverenja ljudska. To su ljudi koji se ne voze gradskim prevozom, imaju komociju koja ih udaljava od onoga što je naša svakodnevica i sveznalice su, šta god ih čovek pita, imaju odgovor. To je slika tog sloja koji se zapatio već nekoliko decenija", kaže Pantić.

Božović dodaje da njega to podseća na misao jednog sociologa koji je svojevremeno rekao da je komunizam jezik komunizma.

"Mogli bismo da kažemo da populizam nije ništa drugo do jezik populizma. Ima mnogo pretnji, uvreda, postoji neprestana propaganda, u Skupštini bi trebalo da se donose odluke i zakoni. U Skupštini ponovo postoji opozicija, ali se ona doživljava kao nižno zlo, vratila se opozicija, ali se nije vratila pluralnost. Prostor kritičkog mišljenja je sveden na minimum", smatra Božović.

Pantić kaže da "poznaje izvestan broj poslanika za koje je siguran da čitaju".

"Nije mi baš prijatno da neko čita, a ne zna da čita. Poslao bih ga na neki kratki kurs vežbanja dikcije ili pravilnog akcentovanja. Jer su to ljudi koji treba da prezentuju ovo društvo, ja mislim da zaista reflektuju, imamo ljude od vrhunskih intelektualaca, do onih za koje ne znamo šta su po profesiji", kaže Pantić.

Pantić dodaje da je "politika ovde lagodna delatnost".

"Koja donosi neki relativno pristojan život, bez zalaganja, uz veliku količinu oportunizma, stvorili ste neku poziciju i vaš jedini interes je da ostanete tu gde jeste i prolongirate to do neke beskonačnosti", kaže on.

Božović kaže da književnost kod nas nema više onu ulogu kakvu je imala.

"Ona se povukla pred elementima zabave, političke propagande, masovne kulture, to je selebriti kultura. Masovan kultura troši supstancu, a ne proizvodi vrednosti. Književnost i kultura su bile formativne snage svakog društva, a književnost je u velikoj meri svedena na vrstu uskog prostora", kaže Božović.

Pantić, na pitanje o budućnosti književnosti, kaže da "ne voli negativno utopijske misli".

"Književnost je postojala i nastaviće, jer je njen koren u individui, u čovekovoj potrebi da se izrazi. Civilizacija je tako kodirana, kad biste uzeli knjigu iz civilizacije, srušila bi se kao kula od karata", kaže Pantić.

Na pitanje da li se vrednost knjige ogleda u tiražu, Pantić kaže da "najveće svetske pesnike ne čita mnogo ljudi".

"Ali to ne znači da su oni manje vredni jer su pasija izuzetno malog broja posvećenika. A bestseleri se menjaju kao na traci, za dve godine ne pamtimo šta je bilo", kaže.

Pantić kaže i da se "očuvala potreba važnosti profesije pisca".

"Sad na Sajmu mi se to nameće, kao da mi ulazi u vidokrug, sve profesije, sa dubokim poštovanjem prema svima, zastupnici svih profesija imaju tendenciju da budu pisci. Svi žele iz nekog razloga sebe da verifikuju, ne samo kroz svoju osnovnu profesiju, nego i činjenicu da su pisci. Uloga pisca nekako apsurdno dobija na važnosti, ja tu vidim neki nesklad koji ne umem do kraja sebi da objasnim", kaže on.

Božović, komentarišući to što se u knjižarama ne prodaju samo knjige, kaže da su se promenile okolnosti.

"Knjižare danas ne mogu da opstanu na konceptu na kom su opstajale pre 20, 30 40 godina. Osim knjiga, vidimo da tu ima veliki deo gift programa. Uprkos činjenici da postoje knjige koje su vrlo čitane, knjižare ne mogu da funkcionišu bez tog gift programa. Ekonomske mogućnosti čitalaca nisu u dovoljnoj meri razvijene koliko bi zapravo bile kulturne potrebe naših čitalaca. Knjigama je potreban ozbiljan marketing, poznatost autora jeste jedan od ključnih razloga zbog kojih se neko opredeljuje da čita neku knjigu. Poznatost pisca jeste garant uspešnosti knjige, kroz promovisanje pisca se dolazi do vidljivosti, javne pozicije i kakvog takvog uspeha knjige", kaže on.

Čitalaca, dodaje Božović, "ima dovoljno".

"Veoma različitih ukusa, ali nisu uvek u prilici da zadovolje svoje potrebe i to jeste činjenica sa kojom se suočavamo", kaže.

Pantić kaže da je "književnost uvek derivacija stvarnosti" i da je pitanje prirodnog karaktera o čemu će neko pisati.

"Posle bombardovanja smo imali seriju knjiga, romana, dnevnika, ja sam siguran da ćemo imati korona knjige. Svaka velika društvena situacija, pogotovo trauma, ona naročito, oboji književnost jednog perioda. To pre svega važi za rat. Svako ko se bavi književnošću, zna da je književnost posle Prvog i Drugog svetskog rata dobila novi lik. Pisac je jedna vrsta rezonatorske kutije, prima određene podsticaje i imaginira ih na ovaj ili onaj način", kaže Pantić.
Božović kaže da je dominantan žanr sada roman.

"I to sve obimniji roman, kako vreme promiče. Autofikcija sve češće, potrebe pisaca da iz različitih uglova sebe izvede na scenu književnog stvaranja i sebe doživljava kao glavnog junaka. To nije toliko potreba da se ispriča lični mit, koliko pokušaj pisca da razume svet. Istorijske teme su se malo povukle sa scene", kaže Božović.

Pisci su, kaže Božović, davali boju javnom životu.

"Profesija je bila cenjena, od nje se očekivalo da definiše važna pitanja, to se više od pisaca ne očekuje, pomalo su se pisci na to navikli, oblikujući intimne, kamerne svetove", kaže on.

Pantić ističe da "imamo u kulturnom sećanju činjenicu da su okolnosti u kojima smo se formirali povlašćivale ulogu pisca".

"I to do dan danas traje, mada nema ni onu snagu ni društvenu važnost kakvu je imala kada sam ja bio mlad čovek i odlučio time da se bavim. Izgubila se kritičko korektivna snaga književnosti, danas je ta veza nekako neobavezujuća, oni i dalje učestvuju u političkom životu, ali ta veza između književnosti i politike nema više onu punoću, mada književnost podsvesno žudi za tim", kaže.

Pantić misli da se piše iz očajanja.

"Iz osećanja duboke usamljenosti, ne piše se iz uspeha i za uspeh. To su sve sekundarne izvedene kategorije. Mislim da imamo više očaja nego litijuma, nije to nikakva moja pesimistička prognoza, to je dijagnoza, ja ne vidim oko sebe nasmejane i vedre ljude, vidim zabrinute. Drama svakodnevice je neverovatno teška drama. Oko nas je vidimo ljude koji su srećni", kaže Pantić.

Božović kaže da se danas čita veoma mnogo, ali da je pravo pitanje šta se čita, koji sadržaj.

"Pravo pitanje je kako zapravo oblikovati da dobre knjige postanu prepoznatljive širem krugu čitalaca. Srpska književnost, zato što nastaje uprkos svemu, jeste jedan od najboljih izraza srpskog društva, ima dovoljno nade i vedrine, kritičkog potencijala, i mudrih stvari i dubokog promišljanja okolnosti u kojima se nalazimo, ima snažnih, moćnih priča, od kojih može nastati bolja, drugačija stvarnost, ili bar bolje, drugačije razumevanje stvarnosti", kaže Božović.

Čitaoci, kaže, "ne treba da odustaju".

"Srpska književnost je volja od onoga što se o njoj govori. Bolja nego što je pozicija i uloga književnosti danas, verujem da je to suštinski izazov, književnost kada je ostala bez društvene uloge, nije pronašla drugu obavezujući ulogu za veliki broj ljudi, time je izgubila na značaju, delotvornosti, mora da obnovi deo svog društvenog potencijala. Što bude više prisutna u društvu, može da računa na širu podršku društva", kaže Božović.

Pantić je mišljenja da bi obrazovni proces morao da odneguje čitaoca.

"Međutim, većina ljudi se nekako zaboravi na književnost onog trenutka kada završi školovanje, iz različitih razloga. Sajam knjiga koji je aktuelan, pokazuje da ipak u javnosti postoji neka vrsta uvažavanja činjenice da je knjiga važan deo ljudskog života. Sve te knjige ipak završe u nekim rukama, neke će biti pročitane, neke neće, neke će sačekati trenutak kada će biti pročitane. Da biste bili pisac, prvo morate biti čitalac", kaže on.

Božović se slaže da se čitanje uči.

"Najbolji način da se uči čitanje, jeste da se čitaju knjige. Nema drugog puta, što čovek više čita, sve mu je jasnije zašto su neke knjige dobre. Čovek koji čita knjige ima šansu i da piše, ima šansu da govori, ima mogućnost da razume okolnosti u kojima živi", kaže Božović.

Pantić misli da "nijedan režim nije voleo pisce".

"Upravo zbog te njihove spremnosti da istupe i kažu ono što u nekom trenutku nije baš poželjno reći. Ja duboko verujem to deluje kao humanistička preživelost, ali do onog trenutka kada obrazovanje i kulturu ne vratimo na prvo mesto top liste društvenim prioriteta, ovom društvu se ne piše dobro. Činjenica je da su obe te delatnosti više nego potcenjene, kultura nije ni deveta rupa na svirali, nego ta rupa nije još ni izbušena", smatra Pantić.