INTERVJU Aleksandar Vučković: Svaka autokratska vlast želi da ućutka glumce, Narodno neće postati pozorište SNS

N1: Zavesa se diže i prvi put od zatvaranja izlazite pred publiku sa predstavom Narodnog pozorišta, ali u prostoru koji vas je samo privremeno ugostio. Kako je izgledao taj trenutak iz Vaše perspektive, kako ste se osećali?

Za ova dva meseca, odigrao sam samo jednu predstavu svog matičnog pozorišta pre par večeri u JDP-u, "Majstora i Margaritu". Emocije su zaista pomešane i uglavnom negativne. Prvo: besan sam što ne igram u svom pozorištu koje "zvrji" prazno jer su neki ljudi koji nikada nisu bili deo umetničkog procesa i stvaranja - ministar kulture i predsednik UO - odlučili da zatvore pozorište sa željom da "disciplinuju glumce". Drugo: zavidan sam. Iskreno zavidim kolegama iz drugih pozorišta što igraju na svojim scenama, svakodnevno grade svoje repertoare i neguju svoju publiku. Treće: nesiguran sam na sceni. Svaki neizlazak na scenu za glumca znači nazadovanje i gubljenje glumačke kondicije. Za glumca je pogubno ako nema redovan repertoar i kontakt sa publikom. Četvrto: beskrajno sam tužan što smo se doveli u situaciju da jedna politička grupica, od svega nekoliko nekompetentnih članova, otvara i zatvara pozorište kako god im padne na pamet, a mi očigledno (još uvek) nemamo snagu da joj stanemo na put. Ali onda, da se ne bih ugušio u ovom emotivnom ponoru, legnem u krevet, "pustim da prenoći" pa se probudim ujutru i sve ove negativne emocije transformišem u jednu veliku snagu koja ne dozvoljava da odustanem od borbe za bolje društvo u koju verujem svim svojim bićem. Nema nam druge.

N1: Dobijate li u ovom trenutku bilo kakve informacije od Uprave kada je reč o otvaranju? Prvobitno je najavljeno da se pozorište zatvara na tri nedelje – šta očekujete i čemu se nadate u narednom periodu?

Uprava je uglavnom neažurna kada su u pitanju odgovori na dopise koje im šaljemo preko SINGLUS-a. Svi odgovori koje smo dosad dobili su dosta šturi i neodređeni, pro forme, i u njima v. d. upravnika ostavlja sebi prostor da odluke donosi "u hodu", bez bilo kakvih tačnih datuma. Time nam je jasno dato do znanja da ova ujdurma sa zatvorenim pozorištem može da traje u nedogled. Trenutno se spremaju dve nove predstave, jedna dramska za scenu "Raša Plaović" i jedna baletska za Veliku scenu. Napravljen je i nezvaničan repertoar sa sve datumima premijera ali zvanično nismo dobili ništa. Ko odlučuje da li će pozorišta biti ili ne (biti), pitanje je sad?

N1: Glumci ističu da je je odluka o zatvaranju posledica pobune zbog novog Pravilnika. Sada je Narodno, potpuno “bezbedno” da u njemu neće biti ni slobodne misli, ni reči – jer, fizički, u njemu nema glumaca, ni publike. Kako vidite odluku Uprave da pozorište zatvori uz tvrdnje da su razlog protivpožarni propusti?

To je samo još jedan u nizu spinova kojim ova Uprava ostaje dosledna demagogiji partije kojoj pripada. Neupitno je da na bezbednosti zgrade uvek mora da se radi, jasno je da u mnogim aspektima Narodno pozorište (čitaj: sve državne intitucije) ne funkcioniše kako treba, ali to nisu razlozi da se zgrada stavi "pod katanac", a rad obustavi. Već suprotno, treba raditi mnogo mnogo više. Ali to ovoj upravi (čitaj: partiji) ne odgovara, jer kad bismo radili više - problemi bi se brže otklanjali, a ova uprava (čitaj: partija) i opstaje samo zato što jedino apsolutnim neradom može da (prividno) prikrije svoju nesposobnost za rad. Ako sada uđete u zgradu pozorišta, videćete da radovi na PP zaštiti, koji su trenutno u toku, mogu da se reše za par dana bez obustavljanja redovnog repertoara predstava i proba. Želeo bih da podsetim da je Narodno pozorište gorelo 2012. godine. Požar se dogodio na Velikoj sceni u noći između 2. i 3. decembra 2012. i tada je MUP zatvorio Veliku scenu na mesec dana dok se repertoar na sceni "Raša Plaović" redovno odvijao. Velika scena je nastavila sa radom mesec dana kasnije, u januaru 2013. godine. Kako to da se pre 13 godina zbog požara zatvorila Velika scena na mesec dana, a sada se zatvara cela zgrada pozorišta do daljnjeg, već dva meseca, samo zbog prevencije od požara? Možda nešto “dublje gori” a da mi ne znamo?

N1: Iako je možda rano govoriti, povratak na scenu Narodnog, po svemu sudeći, neće biti kraj vaše borbe. Posebno imajući u vidu sporni deo Pravilnika. Kako uopšte vidite pokušaj da se umetnici “ućutkaju” tačkom u nekom dokumentu? Zašto mislite da indeksi, transparenti na kraju predstave toliko smetaju Upravi?

Nije to ništa novo. Svaka autokratska vlast želi da ućutka glumce i cenzuriše pozorište. Pozorište postoji kako bi podizalo svest naroda kome služi, a vlasti je u interesu da narod bude bez svesti, da ćuti i radi kako mu se kaže. Stoga im smetaju indeksi i transparenti kao simboli slobodne misli i borbe za pravdu. Postoji još jedna bitna činjenica: Narodno pozoriste je jedino pozorište u zemlji koje se finansira iz državnog budžeta, ostala pozorišta su na gradskim budžetima, kao i pozorišna kuća sa najviše zaposlenih (oko 800 ljudi plus veliki broj honorarnih saradnika), te je tako najpogodnije kao pokazna vežba ostalim pozorištima šta će se i sa njima desiti ako ne budu slušali "gazdu". Pravilnik je došao kao kruna nesposobnosti rukovodstva da obezbedi normalno funkcionisanje pozorišta. Donet je protivustavno (nisu upitani sindikati pri donošenju), sadržaj mu je protivustavan (ne sme da daje manja prava od prava koja su zaposlenom data kolektivnim ugovorom zaposlenih u kulturi) i sprovođenje će biti protivustavno (iz gore navedenih razloga).

N1: Iako do sada nije bilo pomaka kada je reč o povratku na matičnu scenu, smatrate li da se na nekom drugom mestu dešavaju promene, kod publike ili same pozorišne zajednice, u pogledu solidarnosti?

Ja, lično, osećam da se promene dešavaju. Od tog nesrećnog 1. novembra prosle godine promene su se znatno intenzivirale. Verujem u individualne promene, jedino sa jakim individuama možemo da stvorimo stabilnije društvo. Ukoliko, usled svega što nam se dešava, ne postanemo barem za promil bolji ljudi džaba nam sve. Doći će neki drugi Vučić i sve će biti isto. Mnogo puta sam u poslednjih godinu dana osetio snagu solidarnosti i ushićenje koje solidarnost sa sobom nosi, ali onda se vratim na pitanje da li je ovo stvarno ili sam ipak u iluziji, u mom malom, zatvorenom, krugu ljudi? U velikim društvenim krizama, prirodno je da nam motivacija i raspoloženje variraju i tu dolazim do za mene ključnog pitanja, pitanja vere. Prvo svoje intimne, a onda i kolektivne vere. Da li mi verujemo u bolje sutra ili ne verujemo? Da li ja verujem?