(INTERVJU) Đorđe Kosić: Umetnik uvek ima odgovornost - ne verujem u pisanje bez svesti za koga se i kada piše

Đorđe Kosić, mladi dramaturg i scenarista, autor je dramskog teksta za predstavu koja je odnedavno na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu.

Iako smatra da se i te kako uviđaju paralele sa ovim trenutkom, naglašava da nije sklon banalizaciji teme i izjednačavanju dva vremena.

"Važno je istaći da današnji Beograd, uprkos svim problemima, srećom ne liči na tragične prizore Drugog svetskog rata. Užasi koji su tih dana bili svakodnevica beogradskih ulica, predobro su opisani i zabeleženi za svakoga ko u to sumnja", kaže on.

U razgovoru za portal N1, navodi da su ključna pitanja koje predstava pokreće, a koje i njega duboko dotiču – kako živeti u svetu u kome život naizgled postaje nemoguć, u svetu u kom su tragedije i zlo svakodnevica, kao i kako stvarati umetnost u takvim okolnostima, odnosno da li ona uopšte ima smisla.

"Komedija nije tek bezazlena zabava, već oštro političko oružje"

"Kroz istoriju, komedija je oduvek bila moćan alat subverzije i provokacije. Primeri u istoriji su brojni, recimo u Srednjem veku su komične igre bile zabranjivane jer su podrivale crkveni autoritet. Karikatura Luja Filipa 'Kruške' u 19. veku, izazvala je skandal zbog podsmeha francuskom kralju. Britanska komedija 'Staljinova smrt' je 2018. godine zabranjena u Rusiji. Takvi primeri su mnogobrojni i danas. Oni pokazuju da komedija nije tek bezazlena zabava, već oštro političko oružje koje i danas može direktno provocirati društvenu stvarnost i autoritete", objašnjava Kosić.

Likovi "Centrale za humor" su glumci Narodnog pozorišta tog vremena - Aleksandar Cvetković, Jovan Tanić, Ljubinka Bobić, Žanka Stokić, Nikola Popović i Mirko Milisavljavić.

"Dobili smo vrlo pozitivan komentar od Gorice Popović, koja je intimno upoznata sa tematikom i čiji je deda-ujak, Aleksandar Cvetković, jedan od glavnih likova drame. Ona je, uprkos zapažanju da u predstavi ne postoji zauzimanje strana u pitanju 'da li igrati', osetila da je tekst rehabilitovao Cvetkovića i njegovog kolegu Jovana Tanića. To mi je, recimo, bilo jako dirljivo i drago da čujem, da je drama donela neku vrstu lične utehe i društvenog poziva na preispitivanje priče o njima dvojici. Jer, kako god da gledamo na postupke Tanića i Cvetkovića, nisu zaslužili da budu streljani, bez prilike da se brane na sudu, niti da budu tajno sahranjeni na lokaciji koja je i danas nepoznata", priča Kosić.
Pri stvaranju dramskog teksta, namera mu nije bila da piše istorijski dokument ili dokumentarnu dramu.

"Teret odgovornosti svakako je bio prisutan, te sam procesu istraživanja pristupio detaljno, a pri pisanju drame sam posebno vodio računa da ne konstruišem dramske događaje koji nemaju osnovu u istorijskoj dokumentaciji i svedočenjima. Ostavio sam sebi određenu slobodu da oblikujem likove i situacije tako da dobijem potrebnu dramsku napetost. Pisac neminovno bira svoju perspektivu i dramatizuje događaje kako bi naglasio sukobe i pojačao dramski efekat. Takav postupak nije nikakvo 'izmišljanje tople vode', ali uprkos tome često možemo da uočimo da publika u fikciji traži istoriju”, dodaje.

"Nema smisla stvarati umetnost koja nije u komunikaciji sa vremenom u kom nastaje"

U jednom razgovoru, Kosić je kazao da je ova predstava - najbolji način umetničke borbe. Na pitanje koliku odgovornost oseća pri stvaranju u ovom trenutku, kaže da umetnik uvek ima odgovornost. 

“Ne verujem u programsku ili dogmatsku ulogu umetnosti. Takođe ne verujem ni u pisanje u vakuumu, bez svesti o tome za koga se piše i kada - umetnik uvek ima odgovornost. Uloga umetnika je pre svega da neprestano sumnja, preispituje stvarnost i traga za istinom, posebno u kriznim vremenima. Naravno da nema smisla stvarati umetnost koja nije u komunikaciji sa vremenom u kom nastaje. Pronalaženje prave mere u tome, kao i odluka kada i koliko delovati, duboko je lično pitanje i zavisi od senzibiliteta i osećaja odgovornosti svakog pojedinačnog autora. Nekome je možda najbolji način zalaganja za ideje u koje veruje obustava rada, nekome da umetnošću dopre do što više ljudi. I jedno i drugo je po mom mišljenju legitimno. Trudim se da ne budem isključiv u razmišljanju o tome“, kaže on.

Rad dramaturga i dramskog pisca - dva su slična, ali ipak različita zanata. Kosić smatra da svaki tekst zahteva specifičan dramaturški pristup, što često zavisi od glumaca i pozorišne kuće.

"Pisanje autorskog dramskog teksta definitivno je zahtevnije - što je veća kreativna sloboda, to je i odgovornost veća, ali upravo zato je zadovoljstvo stvaranja intenzivnije. U slučaju 'Centrale', posebno zadovoljstvo je došlo i u tome na koji način su se rediteljka, glumci i ceo autorski tim zaigrali sa tekstom i udahnuli mu život. Odmah mi je od prve probe bilo jasno da je tekst u dobrim rukama“, kazao je on.