(INTERVJU) Vladimir Arsenijević: Perpetuiraju se mržnje iz prošlosti, atmosfera najgora u Srbiji

Kultura 23. jun 202410:12 13 komentara
N1

KROKODIL ne doživljavamo samo kao književni festival, nego i kao vrstu pogleda na svet. Svesni smo naše manjinske pozicije u ovom društvu, ali to nam nameće još veću obavezu da istrajemo, jer je takvih platformi i takvih mesta sve manje, kaže za N1 pisac Vladimir Arsenijević, organizator regionalnog književnog festivala, čije je 16. izdanje počelo u petak.

Ko su gosti ovogodišnjeg, 16. izdanja festivala KROKODIL?

“Ove godine imamo sjajnu selekciju gostiju – neki od njih su Matijas Enar, jedan od najznačajnijih francuskih pisaca danas, iračko-finski pisac Hasan Blasim, zatim Arnon Grunberg iz Holandije, čiji je roman “Tirza“ izazvao mnogo polemika. Tu je i Andrej Ljubka, jedan od najpopularnijih ukrajinskih pisaca i prevodilac sa našeg jezika, tako da je on vrsta nezvaničnog promotera srpske, hrvatske, bosansko-hercegovačke i crnogorske književnosti i jezika. Pozvali smo i mlade autore, među kojima su Nađa Petrović, zatim Dora Šustić iz Hrvatske, koja je romanom “Psi“ ostavila snažan utisak. Tu su i Marko Tomaš, Faruk Šehić, makedonski pesnik Nikola Madžirov…

Zašto ste festival ove godine nazavali „Gimme Shelter“?

Festival je naziv dobio po pesmi Rolingstounsa u kojoj ključna dva stiha kažu da su rat i ubistvo udaljeni samo jedan pucanj, dok je ljubav samo poljubac dalje. Imamo utisak da delimo osećanje sveta krajem šezdesetih godina, kada je optimizam, zbog ere progresa nakon Drugog svetskog rata, zamenjen dubokim pesimizmom i strahovima. Danas imamo utisak da planeta ili ljudi mogu da prestanu da postoje svakog trenutka i to je mislim, osećanje većine ljudi. To nije neka mračna poruka – reč je o osećanju da sve što se dešava, dolazi do nas u realnom vremenu, svih nas se tiče, ali je naša moć da utičemo na događaje, praktično nikakva.

U prilog tezi da je strah ono što je zajedničko svim stanovnicima sveta, ide i uspeh ekstremne desnice na izborima za Evropski parlament, posebno u Francuskoj. Da li delite strahovanje da bi ekstremna desnica mogla dodatno da dobije na popularnosti u Evropi i svetu?

Vidimo da ona uporno dobija na popularnosti i potrebno je biti slep za događaje da bi se prenebregnula ta činjenica. Identiteske politike su uzele maha, to je gotovo prirodna reakcija velikog broja ljudi na gubljenje oslonca o kojem sam govorio. Pomenuo sam Hasana Blasima koji je iz Iraka, a sada živi u Finskoj i reflektuje demografsku promenu koja se odvija u Evropi. Ona odlično služi za narative ekstremne desnice koja pojačava strah lokalnih stanovnika od došljaka, izbeglica, od ljudi druge vere, druge boje kože i to rezultura njihovim uspehom na izborima. To treba prepoznati i govoriti o tome. U tom smislu, KROKODIL se i ne bavi isključivo književnim temama, mi ne mislimo da postoji granica između sveta u kojem živimo i onoga o čemu se piše. Upravo suprotno, smatramo da je dužnost književnosti da se obraća tim stvarima i mi ćemo i o tome razgovarati na debatnom programu na kojem imamo puno gorućih društveno-političkih tema.

U vašem poslednjem romanu “Duhovi”, glavni lik iz perspektive sadašnjeg trenutka opisuje devedesete godine i ne uspeva da stekne distancirani odnos prema prošlosti. Zbog čega mu to ne polazi za rukom?

Dubravka Stojanović je objavila fenomenalnu knjigu „Prošlost dolazi“. Naslov te knjige je dovoljan da se to razume. Ona je analizirala udžbeničku literaturu i došla do zaključka da udžbenike istorije ne piše istoriografija već identitetska politika. Nigde nije postojao projekat promene paradigme da se uspostavi neko novo prijateljstvo na prostoru nekadašnje Jugoslavije i nešto što bi predstavljalo konstruktivni odnos prema našoj sadašnjosti i budućnosti. Perpetuiraju se mržnje iz prošlosti i stvara se atmosfera u kojoj smo stalno u stanju rata jedni sa drugima. Mislim, nažalost, da je u tom smislu atmosfera najgora ovde kod nas, u Srbiji.

KROKODIL je jedna od organizacija koja je potpisala apel se podrži Rezolucija o genocidu u Srebrenici. U Srbiji je posle donošenja rezolucije organizovan Svesrpski sabor. Kako se jedan takav događaj može reflektovati na društvo u Srbiji i odnos regiona i Srbije?

Veoma nas distancira, pravi duboki jaz između nas i našeg okruženja i čini mi se, na dugo vreme, onemogućava bilo kakvu normalnu komunikaciju. Sve što smo uradili od kraja ratova jeste da sve negiramo, da nemamo nikakav objektivan odnos prema istini i činjenicama u vezi sa onom što se dešavalo tokom ratova i da svu faktografiju zamenimo tim bednim, emotivnim istinama. Postoji jednostavan način da se srpsko drušvo abolira od tog čina (genocida u Srebrenici) – tako što će priznati da su pojedini ljudu to učinili zarad određenih politika koje su u to vreme bile zvanične politike države Srbije.

Pojedini predstavnici vlasti oštro su reagovali zbog ovogodišnjeg festivala „Mirdita dobar dan“. Među njima je i Milica Đurđević Stamenkovski koja izjavila da festival podriva ustavni poredak zemlje. Zbog čega im toliko smeta jedan takav festival?

Taj srpsko – albanski odnos se nalazio u dnu svih drugih problematičnih odnosa koji su razorili Jugoslaviju. Sve je počelo i završilo se na Kosovu. Zakopanost u koncepte iz prošlosti se reflektuje na štetu srpskog stanovništva na Kosovu. Plašim se da će se rat voditi do poslednjeg kosovskog Srbina. Za to sigurno nisu krivi ljudi koji vode festival „Mirdita dobar dan“, već oni koji promovišu „porodične vrednosti“, „povratak tradiciji“ i koji nisu sposobni za konstruktivnu komunikaciju sa bilo kim. Veoma je važno ponovo uspostaviti odnos između kosovskih Albanaca i Srba, jednostavno jer nema alatki koje nam u tome pomažu, kao što je npr. zajednički jezik. Sa kosovskim Albancima je postojao jezički jaz i kulturne razlike koje bi trebalo da budu nešto što se slavi, što se neguje. Ovde je to poslužilo da se mržnja zaošrti. Uvek sam mislio da imamo puno razloga da komuniciramo sa kosovskim Albancima. Projekat objedinjavanja ne bi trebalo da bude tako težak ako postoji volja. Nažalost, dok god imamo ovakve vlasti, teško da će se to desiti.

Da li onda regionalni književni festival kakav je KROKODIL postaje i vrsta tihog otpora onome što nameću aktuelne vlasti u Srbiji?

Voleo bih da verujem da to možda i nije tako tiho. Mislim da ljudi koji dolaze na KROKODIL ne doživljavaju to samo kao književni festival, nego i kao vrstu pogleda na svet koji dele sa drugima koji se tamo pojave. Naše aktivnosti mimo festivala usmerene su na iste stvari. Mi smo svesni naše manjinske pozicije u ovom društvu, ona se vremenom i intenzivira. Možemo možda i da priznamo da ima nečeg luzerskog u tome, jer nam društveni procesi ne idu na ruku. Ipak, to nam nameće još veću obavezu da nekako istrajemo, jer mislim da je važno da imamo takvu  patformu koja kaže – hej, mi postojimo – jednostavno jer je takvih mesta u društvu sve manje.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare