(INTERVJU) Zorica Tomić: Poljubac je najkraći, ali najdublji susret među ljudima

U toku jednominutnog ljubljenja izgubi se 26 kalorija. Više od 50 odsto ljudi prvi put se poljubi pre 14. godine. Prosečna osoba tokom života provede 20.000 minuta u ljubljenju. U knjizi "Poljubac" univerzitetske profesorke Zorice Tomić pred čitaocem se, međutim, ne otvara samo uzbudljiva statistika već pitanje zašto se poljubac kao paradigma bliskosti povlači sa obzorja naše stvarnosti.

N1: Drugo dopunjeno izdanje knjige "Poljubac" pojavljuje se simbolično pred 2026. godinu. U periodu godine kada dolazi do intenzivne razmene poljubaca, pomalo paradoksalno u knjizi konstatujete da bi u ne tako dalekoj budućnosti moglo da dođe do iščeznuća ovog sredstva neverbalne komunikacije. Kako bi u nekoj distopijskoj perspektivi izgledalo to famozno odbrojavanje i to čekanje Nove godine ako ne bi bilo krunisano poljupcem?

Tomić: To možemo da zamislimo kao dva kompjutera koja su naštelovana da odbrojavaju te sekunde, koje se, naravno, mogu poljubiti na virtuelan način. Šta hoću da kažem, a da se pritom našalim - ta distopsijska perspektiva o nestanku poljupca će se desiti onda kada i mi, kao ljudi, polako prestanemo da budemo ljudi i postanemo samo neka vrsta proteinskog dodatka svetu mašina.

Da li je to naša budućnost? Za razliku od zilota ovih novih tehnologija, koji priželjkuju utrnuća ljudskog zarad predominacije mašina i kompjutera, ja mislim da je to ipak nemoguće. Jer, makar ostao i jedan čovek na svetu, ostaće čovek. Da pojasnim i malo relaksiramo razgovor - pa zar ne stoji u Starom zavetu da je Bog kad je stvorio Adama video da mu nešto nedostaje? U jednom savršenom svetu, ipak je postao neki manjak. I to što je nedostajalo, bila je žena. Dakle, dvoje ili par, ili bilo koji drugi, druga osoba, drugo biće to je prostor u kojem smo mi zapravo živi. Živi smo zato što imamo mogućnost da komuniciramo i da razmenjujemo nešto. Oni koji su završili jezik ili književnost znaju da nema jezika kao strukture bez drugoga. Pa sad, taj drugi koji u našoj glavi je samo možda, kako bi rekli neki teoretičari, odraz svega drugoga što je oko nas.

N1: Kada smo kod toga šta je oko nas, repozicioniranju poljupca u koordinatama naše stvarnosti umnogome je doprinela digitalna tehnologija koja je iznela jedan virtuelni supstrat poljupca, a to su emotikoni. Sada vi kažete kako mladi ljudi, odnosno savremene generacije, s obzirom na to da tretiraju tu vrstu razmene emotikona kao neku autentičnu razmenu, možda će i zaboraviti da se ljube. Pa apostrofirate još jednu jako važnu stvar, čini mi se vrlo opasnu, a to je da virtuelni poljubac podstiče želju koja se nikada ne zadovoljava. Zašto poljubac nema alternativu?

Tomić: Nema alternativu jer je to kompleksan fenomen, kulturološki, komunikativni i antropološki. Dakle, poljubac relativno kratko traje u odnosu na sve ostale stvari koje možemo da radimo u društvu, sa drugima, ali poljubac ukazuje na to da mi zapravo ne možemo sami sebe da poljubimo. Možemo možda u ruku ili u koleno, ali poljubac je čin u kojem mi istovremeno nešto dajemo i nešto dobijamo, a da to ne merimo.

U svim ostalim stvarima neka forma kvantifikacije je u igri. Ovde ne. Znači, to je toliko ljudski čin. Zašto? Zato što samo čovek daje značenje poljupcu. Dakle, on kratko traje, ali je do te mere specifičan. Do te mere podrazumeva pristati na bliskost fizičku, ali i simboličku. Pa ne kaže se džabe, ne samo da je poljubac susret najslađi, rekla bih, i najkraći na svetu, nego poljupcem u usta omogućavamo drugoj osobi da nam priđe bliže. To je jedan trenutak u kojem se, kako kaže mitologija, susreću dve duše.

N1: Kad ste pomenuli mitologiju, ono o čemu vi pišete to je da je zapravo poljubac prešao kao sredstvo komunikacije put od sredstva kojim se potvrđuje bliskost, koje je čak imalo, zahvaljujući i religijskim učenjima i praksama, jednu sakralnu konotaciju i dimenziju do sredstva koje predstavlja tek pratioca banalnih konverzacija. Kako je prešao taj put?

Tomić: Mi danas imamo banalizaciju apsolutno svega. To su omogućile ove nove mreže. Kao i činjenica da su mreže nas obavezale da se iskazujemo. Prva stvar koja je došla na udar jeste prostor naše privatnosti. Ako ne postoji granica između privatnog i javnog, i ideja identiteta se rastače. Ako je ta granica pomerena, poremećena ili uništena između privatnog i javnog, kako nešto što predstavlja najintimniji čin između dvoje ljudi, koji se vole, koji se privlače, ako je to izloženo pogledu drugih, apsolutno se gubi magija tog intimnog čina.

To što imamo mogućnost da do mile volje šaljemo virtuelne poljupce i da ih primamo, ne znači da nas njihova količina može zadovoljiti i da će ona biti u stanju da bude zamena za stvarni kontakt sa drugim. Jer šta nam kontakt sa drugim omogućava - da nekoga onjušimo, da vidimo, da osetimo toplotu nečije kože. U krajnjoj liniji mi kroz poljubac čitamo čitav dijapazon emocija, procenjujemo drugu osobu. Kažu neka ispitivanja da od prvog poljupca zavisi budućnost neke veze.

N1: Vi kažete uvek se pamti bez obzira na to kakav je, jer predstavlja svojevrsnu inicijaciju i osvajanje nove uloge.

Tomić: Apsolutno, to je taj transformacioni potencijal poljupca. Dakle, partnerski poljubac, poljubac u usta je trenutak tranzicije iz perioda detinjstva u period adolescencije i sveta nevinosti u svet odgovornosti, a da ne pričamo o tome da imamo u mnogim bajkama zapravo apostrofiranje poljupca i njegove transformacione prirode koja ne mora da se tiče samo partnerskog odnosa. Zamislite šta uradi majka kad poljubi dete, koje je recimo nervozno.

N1: Poljubac pretvara žabu u princa, oživljava ustajalu lepoticu.

Tomić: Tako je, može da bude i pretnja poljubac, kao recimo u mafijaškim filmovima, u filmu Kum. Šta je fantastično u poljupcu, što je to istovremeno jedan gest u kojem prepoznajemo drugog, prihvatamo ga u svoj svet, ali s druge strane mi se ljubimo i kad se rastajemo. Pa to je i nekakav znak, otisak, da tako kažem, duše naše na nekoga koji odlazi i koju napuštamo, da ne govorimo o tome da je praksa, a mislim da je u Srbiji to još uvek praksa, da se pokojnik celi kao poslednji pozdrav. Poljubac ima toliko mnogo kompleksnih značaja i toliko različitih upotreba.

Ceo intervju pogledajte u videu na početku teksta.