Nemam simpatija za neustrašive. Herojstva raznih vrsta gotovo da su mi i odbojna. A odbojno mi je i ono, kod naših naroda i narodnosti tako rašireno, slavljenje raznih besmislenih junaštava, kaže zagrebački književnik za portal Nova.rs.
Na konstataciju novinara portala Nova.rs da je jedan od retkih pisaca čije je mišljenje svima bitno, bilo da je to njegov stav o Đokoviću, Srbima i Hrvatima, ili o ratu u Ukrajini, Miljenko Jergović odgovara – Mene, recimo, zanima šta brojni ljudi misle.
Povodom nove knjige „Rat“, zbirke od čak 117 kratkih priča, koje se bave gradom i ljudima pod opsadom, na pitanje nije li šokantno da i danas oko nas postoje gradovi pod opsadom, popularni hrvatski pisac odgovara:
„Moram priznati nije šokantno, premda sam bio istinski šokiran kad sam se u proleće 1992. našao u jednom takvom gradu. Ili, bolje rečeno, kada je moj rodni grad (Sarajevo, prim.aut.) postao takvo mesto. Nakon toga, svih ovih 30 godina trudim se da sačuvam svest o tome da se nekim drugim ljudima događa to da se jednog jutra probude u gradu pod opsadom. Na neki način, to je trajno stanje već hiljadama godina. Rat je krajnje primitivan, nimalo romantičan akt ljudskosti. Nijedna druga životinja ne ubija pripadnike svoje vrste. I, nijedna druga životinja ne ubija, osim zbog prehrane. Takođe, nijedna životinja ne ubija zbog vere, nacije i političkog uverenja. Kažete da životinje nemaju veru, naciju i uverenja? To je tačno, ali šta su vera, nacija i uverenje ako se potvrđuju ubijanjem?“
Mnogo je nežnosti, ljubavi i lepote u „Ratu“, ali je još više okrutnosti, zverstva i užasa. Da li ste se plašili da ćete zagaziti na teritoriju moralisanja dok ste pisali ove priče? Utisak je da ste od toga bežali kao đavo od krsta, a sav horor je pred čitaoca bačen u sirovom obliku, skoro pa sa uživanjem.
– Od moralisanja, kao ni od plašenja ljudi paklom u kojem će završiti ako budu činili zlo, baš i nema koristi. Naročito u književnosti.
Ovom ste knjigom, čini se, malo dublje zagrabili iz izvora narodnog stvaralaštva, mitova i legendi. Na momente gotovo da prelazi u neku vrstu „gotičkog folklora“ ili čak čist horor. Otkud ti momenti u vašem pisanju? Možemo li očekivati neki horor roman s potpisom Miljenka Jergovića?
– Sumnjam da ću pisati horor roman, iako me strah, kao ljudska i životinjska reakcija, zanima i privlači. Između ostalog i zato što sam u vrlo ranom detinjstvu bio skoro polulud od straha. Plašio sam se spavanja, jer bih, čim zaspim, sanjao neke užasavajuće snove. Neprestano sam imao noćne more, a ponekad ih imam i danas. Ali u detinjstvu, kada još ne postoji jasno određena razlika između jave i sna, bilo je nepodnošljivo iz kakve-takve stvarnosti svako veče tonuti u noćnu moru. Čini mi se da sam tek oko šeste-sedme godine sanjao nešto lepo ili ugodno. Neki dobar analitičar ili psihoterapeut verojatno bi mogao istražiti šta mi se događalo i gde je poreklo moje užasne traume. Ja to, na žalost ili srećom, ne znam. Ali ostao mi je veoma živ interes za strah, uz koji ide i neki osećaj solidarnosti, ili razumevanje za ljude koji se plaše. Nemam simpatija za neustrašive. Herojstva raznih vrsta gotovo da su mi i odbojna. A odbojno mi je i ono, kod naših naroda i narodnosti tako rašireno, slavljenje raznih smislenih ili postupno besmislenih junaštava. I Srbi i Hrvati u svojim su istorijama, stvarnim ili izmišljenim, oduvek obilovali onima koji su bili spremni da žrtvuju i sebe, ali i sve oko sebe, za neke kolektivne ciljeve. Činili su to počesto i ne vodeći računa o tome koliko su ti ciljevi moralno ispravni, ili koliko su u skladu s nekim univerzalnim, nadnacionalnim i hršćanskim doživljajem dobra. Ono čega je, međutim, oduvek bilo kod naših naroda malo ili nikako, bili su sram i pokajanje. Svaki naš junak spreman je sto puta da pogine za pogrešnu stvar, ali da ne prizna da je bio u krivu, ili da je drugom učinio zlo. Srećni su narodi koji su svoju decu odgajali na sramu, a ne na junaštvu.
Puno ste već knjiga napisali, ali opet, kao da su juče izašli “Istorijska čitanka” i “Mama Leone”. Koji vam je najdraži period karijere, kad su u pitanju knjige, ali i prijem u javnosti?
– Naravno da mi je uvek najdraža poslednja knjiga. A što se tiče javnosti, ili mog društvenog položaja i načina na koji su mi tretirana dela, o tome radije ne razmišljam. Ako bih o tome mislio, možda bih se nasekirao. A možda bih počeo da kalkulišem s raspoloženjem javnosti. To je, pak, težak i mučan posao. Ako se njime baviš, ne možeš se baviti književnošću.
Da li mislite da se neka pitanja i odgovori vezano za srpsko-hrvatske odnose u javnosti stalno ponavljaju, i da već postoji zamor. A istovremeno to deluje kao večita tema koja nikada neće proći, i uvek će moći da se “izvuče voda iz tog bunara”?
– Celokupna nacionalna, to jest nacionalistička, dinamika u odnosima Srba i Hrvata, ili srpskih i hrvatskih nacionalističkih elita, zasnovana je na nečemu što se po stoti ili hiljaditi put ponavlja. S tim da Hrvati imaju Srbe kao svoju jedinu opsesiju, u odnosu na koju formiraju vlastiti identitet, jezik, pogled na svet, orijentaciju u svemiru, tako da bi se, u skladu s tom njihovom autopercepcijom, moglo reći da su Hrvati u stvari oni koji nisu Srbi, i kad bi, ne daj bože, nekim čudom nestalo Srba, ne bi više moglo biti ni Hrvata kao Ne-Srba. Srbi, opet, imaju više opsesivnih tema. Uz već pomalo marginalizovane Hrvate, to su, naravno, Albanci. Potom, Evropa i Zapad, s brojnim podtemama, od Vatikana preko Nemačke, sve do ozbiljnih deluzija na temu vlastite važnosti. Rekao bih da je Srbima lakše i da bi se Srbi lakše mogli izlečiti od samih sebe, jer Srbi nisu monotematski kao Hrvati. Hrvati će radije biti sluge i parije, konobari i sobarice, pretposlednji među svim evropskim narodima, ako će pritom znati da je Srbima još gore, i da su Srbi iza njih. Milije im je to, nego da budu bogati i poštovani, a da su Srbi još bogatiji i poštovaniji. Recimo, HRT već godinama ne prenosi velike svetske teniske turnire, svetska i evropska prvenstva u košarci. Šta mislite zašto? Tek onog dana kad se Novak Đoković oprosti od tenisa, u Hrvatskoj ćemo opet moći da na televiziji gledamo Vimbldon.
Aleksandar Vučić na poslednjim lokalnim izborima svojim političkim inženjeringom nije dozvolio da izgubi nijednu opštinu u Beogradu, što je još jedna zloupotreba demokratije koja traje već 12 godina. Mislite li da nam je on sudbina i sledećih decenija?
– Odgovor na to pitanje, čini mi se, vi znate mnogo bolje nego ja. Mogu samo reći da razmišljajući i o Srbiji, i o Hrvatskoj, jer ja imam tu čudnu maniju da o tim zemljama uvek razmišljam u paru, duboko žalim što mi nismo poput Francuza. Jeste li videli šta se u Francuskoj dogodilo kada je realna postala mogućnost da pobedi ekstremna, profašistička i rasistička desnica? Svi su se ujedinili da odbrane Republiku. Ta reč u Francuskoj nešto znači, ali bi lepo bilo da ona i kod nas nešto znači. Jednako kao što i reč demokratija u Francuskoj nešto znači. Reč demokratija znači i kod nas, ali značenje reči suprotno je nego u Francuskoj. U Srbiji i Hrvatskoj demokratija je bezuslovna vladavina većine, u kojoj manjina ne samo da nema nikakva prava, nego su oni koji ostaju u manjini pomalo već i krivi što su manjinci. A ako već nisu krivi, onda su glupi, perverzni, nastrani, jer nisu glasali za ono za šta je glasala većina. U Francuskoj je demokratija sistem koji manjini jamči ne samo ljudsko dostojanstvo, nego stalnu brigu većine da to dostojanstvo ničim i nikad neće biti sistemski ugroženo. Kakva je u našim zemljama razlika između demokratije i diktature? U demokratiji se, kažete, izlazi na višestranačke izbore. Ali i u diktaturi po pravilu vladaju oni za koje bi glasala većina kad bi se o tome glasalo na izborima. U čemu je onda razlika, osim u toj uzaludnoj proceduri?
Pokojni hrvatski novinar Denis Kuljiš je jednom rekao: „Od Srbije me zanima samo Beograd.“ Je l’ vam to blisko?
– Nije. Srbija me, izvan Beograda, iz mnogih razloga zanima, uključujući i one književne, filmske, umetničke. Setim se, recimo, romana Dragoslava Mihailovića “Petrijin venac” i istoimenog filma Srđana Karanovića. Svet “Petrijinog venca” je i moj svet.
Imate već veliki broj prijatelja u Beogradu: akademik Vlada Kostić, reditelj Boris Miljković, pisci Dragan Velikić i Svetislav Basara, su samo neki od njih. Da ste kojim slučajem Beograđanin, šta bi vam najviše smetalo i protiv čega biste se borili?
– Da sam kojim slučajem Beograđanin, ili kad bih se kojim slučajem doselio u Beograd, mislim da bi me već nakon nekoliko nedelja ili meseci mnogo toga tako počelo nervirati, da bi u stalnim poređenjima srpskog i hrvatskog slučaja Srbi naglo počeli da budu na gubitku. I kao što mi se danas čini da je koješta u Beogradu bolje nego u Zagrebu, tada bi najednom postalo obrnuto. Ali prirodno je da bude tako.
„’Pogled na svet’ uspavljuje razum, savest i srce“, napisao je Krleža u knjizi „Na rubu pameti“. Slažete se s tom rečenicom ili ne? Šta bi bio vaš “pogled na svet”?
– Ko sam ja da se slažem ili ne slažem sa Krležom? Osim toga, da nas on sad čuje, cinično bi primetio da se slažu cepanice, a da se ljudi saglašavaju ili suglašavaju. Pokušavam svoj pogled na svet, ili svetonazor, kako to Hrvati kažu, održavati živim i prisutnim. Ne bih rekao da je moj pogled ideološki određen, a ideološko je određenje ono što uspavljuje razum, savest i srce. U današnje vreme, naime, mrtve su sve ideologije, osim ideologije nacionalizma. A nacionalista, naročito u našem južnoslovenskom kontekstu, ne mogu biti. Ne mogu da zamislim grupu ljudi s kojom bih mogao imati više toga zajedničkog, nego sa čovekom kojeg ta grupa progoni. A svaka je grupa, svaki čopor, sklon tome da progoni pojedinca. Štaviše, na tome se grupa i potvrđuje, i ostvaruje. Ja to ne mogu, ni zbog vlastitog straha, ni srama.
Razgovarali: Milan Vukelić i Bratislav Nikolić
Pogledajte još:
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare