Pijanistkinja Marina Arsenijević za N1 o svom putu do Karnegi Hola, nastupu u Beloj kući i mjuziklu "Life of Tesla"

„Ono što mi je posebno drago, jeste da sam ovaj klavir, na kom sam završila i magistarske studije na muzičkoj Akademiji u Beogradu, poklonila svojoj prvoj školi Jovan Bandur u Pančevu“, ističe ona.

Marina je sa šest godina upisala baletsku školu „Lujo Davičo“, i kako kaže, stalno je stajala pored korepetitora, te je nastavnica baleta savetovala njene roditelje da je upišu u muzičku školu. Nakon što je završila srednju muzičku školu „Mokranjac“ i Akademiju, odlazi na usavršavanje u Italiju, Austriju, Ameriku.

„Prvi put sam otišla u Ameriku 1996. godine kada sam posetila svoje prijatelje iz Bosne koji su tamo emigrirali posle krvavog građanskog rata. Tada se desio moj prvi koncert koji sam poklonila američkim porodicama koje su pomogle mojim prijateljima da stvore novi dom. Odmah posle bombardovanja, 1999. godine, dobila sam poziv za koncerte u SAD i Kanadi. Tada sam dobila niz ugovora i od kraja 2001. živim u Americi gde sam stvorila svoju porodicu“, kaže Marina.

Ona dodaje da je želela da nastavi misiju spajanja različitosti kroz muziku, odnosno promovisanja srpske muzičke baštine, da nastavi u svetu.
„Smatrala sam da posebno u to vreme - nismo bili ni dovoljno shvaćeni, niti promovisani u svetu. Moj prvi koncert u Karnegi Holu je bio već 2003. godine, u vreme kada je malo umetnika sa prostora Balkana nastupalo u SAD. Koncert pod nazivom 'My Balkan Soul' je dobio odlične kritike, pa sam iste godine nastupila i u Beloj kući na poziv Laure Buš u čast Čeri Bler“, istakla je.

Marina smatra da joj je Amerika donela mnogo slobode u donošenju odluka, ali i spoznaju da sve od nje zavisi.

„Ne postoji država iza vas i sve je zasnovano na pojedincu. Kucala sam na mnoga vrata i imala više negativnih nego pozitivnih odgovora. Ali ti pozitivni odgovori su me pomerali na nove letvice ka vrhu. Upoznala sam mnogo uspešnih ljudi u raznim profesijama kroz muziku i zajednički imenitelj im je – nikad ne odustaj“, kazala je.

Jedan od najemotivnijih koncerata za nju je bio u Njujorku. Tom prilikom, nastupala je sa West point orkestrom i horom Eisenhower Hall, sa 120 umetnika na sceni, kada je i sama bila kreator programa.

„Program je sniman za PBS TV koja je spoj 354 TV stanica u SAD. Imala sam suze u očima kada su svirali moju muziku inspirisanu Srbijom i Balkanom i tada sam shvatila da je sve moguće. Ovaj koncert se emitovao deset godina na PBS TV stanicama i nominovan je za prestižnu TV nagradu 'Emmy'“, ispričala je.

Navela je da joj je mnogo priznanja donela kompozicija „Tesla Phapsody“ koju je posvetila Tesli, kao i da sada radi i na brodvejskom mjuziklu „Life of Tesla“, za koji kaže da će verovatno biti nešto najveće što je do sada ostvarila.

„Muzika je za mene uvek bila način komunikacije sa svetom. Iako sam obrazovana kao klasični umetnik, svi žanrovi su mi uvek bili interesantni. U vreme ratova u Jugoslaviji, počela sam da kombinujem etno melodije sa klasikom, da bih ukazala na zajednički imenitelj među narodima i kulturama tadašnje zajedničke zemlje“, kazala je.

Na koncertima danas izvodi, pored svojih kompozicija inspirisanih Balkanom, i „Boemsku rapsodiju“, i Listovu "Mađarsku rapsodiju" i Geršvinovu "Rapsodiju u plavom", što je pravac pod nazivom „classical crossover“.

„Meni je muzika izraz komunikacije sa svetom i naravno da društvena zbivanja utiču na moju ekspresiju i izraz. Ja ne mogu sebe da nazovem aktivistom, ali na suptilan način govorim o vremenu koje nas okružuje, pa sam tako uspela da 'nametnem' našu muziku svetskoj klasičnoj sceni“, ispričala je Marina.

Dodaje da je inspiriše humanitarni rad i da svi njeni koncerti imaju tematiku, te da je posebno inspiriše novi projekat posvećen Tesli.

„To me posebno inspiriše, jer on nije dobio mesto u istoriji koje mu pripada kao naučniku koji je dao osnovu za nove tehonologije 20. i 21. veka. On bi bio skoro zaboravljen da Ilon Mask nije ostvario uspeh sa Tesla Auto kompanijom, i na neki način nam je dao platformu da mi koji smo potomci Teslinog naroda u Americi damo doprinos da se njegov ogroman učinak novim tehnologijama ne zaboravi. Smatram da je kroz muziku, koja je univerzalni jezik, najlakše komunicirati i u mom slučaju, povezati nauku i muziku. Spojila sam folklor, džez, klasiku protkanu vizantijskim izvorima“, navodi.

Marina dodaje i da mladi muzičari moraju sami sebi da otvaraju vrata i stvaraju prilike.

„Još sam kao desetogodišnja učenica, posle republičke nagrade, zakucala na vrata lokalnog centra za kulturu u Pančevu i tražila koncert. U Evropi se umetnost podržava iz državnog budžeta za razliku od Amerike, gde je sve većinom privatno sponzorstvo, te mislim da je u Evropi jednostavnije da se započne karijera. U Americi je sve bazirano na popularnosti, morate da bude 'poizvod' koji se traži da biste imali agente i koncerte“, ocenila je.

Arsenijević podseća da je njeno tadašnje školovanje u Jugoslaviji bilo besplatno, ali da su postojali vrhunski profesori koji su dolazili iz SSSR.

"Moj nastavnik od devete godine je bio Konstantin Bogino, te mi je bilo jednostavnije kada sam došla u Ameriku jer sam već bila ostvareni umetnik sa koncertnom karijerom“, ispričala je Marina za N1.