Svaki posao počinje iz glave, pa i fotografski - danas svi znaju da slikaju, a neko je fotograf, svi znaju da pišu, a neko je pisac, rekla je u Novom danu fotografkinja i istoričarka umetnosti Goranka Matić, u gostovanju u kojem je najavila svoju retrospektivnu izložbu u MSU. "Da bi se razlikovao moraš da osmisliš šta želiš tom fotografijom, onda dolazi na red tvoja glava", dodala je.

Otvaranje retrospektive fotografija Goranke Matić trebalo bi da se održi 24. marta u MSU, ali za sada još nije poznato da li će se to dogoditi baš na taj dan ili kasnije jer Krizni štab zaseda u ponedeljak, a ne zna se kakve mere će doneti.

U svakom slučaju, kada izložba bude otvorena, neće biti gužve, već će ulaziti grupe od samo po 50 posetilaca.

Ideja za ovu retrospektivu nastala je pre tri godine, zbog niza događaja, među kojima je i izložba „Čistač“ Marine Abramović, rad na njoj je odložen, pa zatim i zbog korone, ali sada, kako kaže, umetnica, radovi su u postavci i više – nema nazad.

Oko 600 fotografija je izloženo, podeljenih u nekoliko celina, a sam proces pripreme dugo je trajao.

„Čovek otpilike zna šta hoće, pa uz pomoć kustosa gradi prostor, kreće se prvo od odabira pa prostora pa kad se uđe u prostor ima malih intervencija. Nadam se da će biti atraktivno i za mlađu generaciju, a pogotovo i za moju i mlađe od moje, to je oko 35 godina fotografskog vremena“, navela je Matić.

„Ovo je naša interpretacija i događaja i druženja među fotografijama, usmerava se publika na određenu vrstu priče“, dodaje. Ima i tv interpretacija fotografija, rekla je, gde kamera ulazi u fotografije i osvrće publiku na neke detalje koje možda ne bi videli da je cela fotografija izložena.

Ova retorspektiva, kako je kazala, jeste studija rada jednog fotografa, i prva je takva izložba u MSU.

Na prvom spratu muzeja predstavljeni su, kako je objasnila, njeni „pokušaji interesovanja za fotografiju, dok nije bila fotografkinja“.

„To je kraj sedamdesetih, a onda kreću osamdesete i život tih godina, Džuboks, omoti ploča, razne novine, a sledeća sala su rok fotografije, novog talasa, čiji sam verni pratilac bila fotografski, život u u SKC“, dodaje.

Na drugom nivou su devedesete godine: mešaju se portreti iz osamdesetih i devedesetih, kada je Matić bila aktivna portretistkinja, a posle idu dešavanja devedesetih i svi protesti i svi akteri sa video radovima.

Prisećajući se kako je fotografisala političare, među kojima i Zorana Đinđića i Ivana Stambolića, ispričala je kako joj je kod Stambolića bila interesanta geografija lica. „Vrlo izrazite bore, ali bore zabrinutosti i takav izraz lica, i fotografišes ga onda tako da bi naglasio tu karakteristiku“.

„Nisam imala osećaj treme prema funkciji.. i kad sam slikala Mesića i Drnovšeka, kažem: hoćete sesti na ivicu stola da ukomponujem… a ovi moji kažu – predsednik predsednistva! Ako nemaš tremu prema osobi i on nema tremu prema tebi, dok ga fotografišeš, napravis lufta da i sebe i njega rasteretiš“, objašnjava ona.

Na izložbi sledi i serija porodične uspomene, priče koje se tiču, objašnjava, „nje, njene porodice i njenog života“, a posebno je odvojena jedna soba, koja je ponovo napravljena kao ambijent u salonu MSU – Tiho teče Sutjeska, serija fotografija zabeleženih na Tjentištu.

Upitana da li je više umetnica ili fotograf, ona je rekla da je sada penzionerka.

„Čovek se na neki način posle intenzivnog rada i umori od toga čime se bavi, više može da prenese ljudima nego da sam slika, istroše se baterije.. neku želju imaš da kvrcneš, ali baterije su iscurele“, navodi.