Glumice Sloboda Mićalović i Teodora Ristovski najavile su u Danu uživo film "Bilo jednom u Srbiji", koji u bioskope stiže od 9. marta. "Ja sam mnogo igrala u epohama i uvek ću im se rado vraćati, zato što nekako uspemo na trenutak da pobegnemo u nešto mnogo bolje nego što je sad", kaže Mićalović. Ristovski dodaje da je ovaj film bitan i zbog toga što nas podseća na to da je sva moć u našim rukama. "I da ne treba da krivimo druge ljude i da nije nijedno vreme bolje od drugog, ljudi su uvek isti, uvek sa dve ruke i glavom, mislim da će ljudi izaći s osmehom iz bioskopa, a kasnije i gledajući seriju", kaže ona.

Mićalović objašnjava zašto se film zove „Bilo jednom u Srbiji“.

„Pošto je Leskovac moj rodni grad, ipak je meni draže bilo da se zove ‘Bilo jednom u Leskovcu’, to je zaista jedan grad koji se nadam da će opet da postane ono što je bio, zaista je bio mali Mančester. Meni je tata rekao, to je apsolutno grad koji je bio jedan od boljih za život u čitavoj Srbiji, baš naš film govori o tome. Zato se zove ‘Bilo jednom u Srbiji’, ne postoji još jedan grad koji je doživeo takav procvat“, kaže Mićalović.

Ristovski misli da nijedna priča ne može da postoji bez neke ljubavne priče.

„A opet, da bi bilo ljubavne priče, mora da postoji neki podstrek, da bi se ta ljubav desila ili ne. Ljubav pokreće, ljubav nekako završava sve. U ovom filmu smo mi odgovorili na to pitanje na jedan jako lep, romantičan, komično dramski način, koji će publika imati prilike već od 9. marta da gleda u bioskopima“, kaže ona.

Mićalović kaže da je u filmu „više podrška i pojačanje“.

„Teodora je glavna junakinja i Viktor Savić, Nemanja Oliverić, Radovan Vujović… To je ta neka ekipa koja prati njihovu priču, koja pomaže da se ta ljubav desi ili da napravi neku prepreku da bude nekako zanimljivije. Žena koju ja tumačim, Ružica, čaršija je proglasila urokljivom i ona je onda ostala usedelica. Zato je zapravo duhovito, sam dijalekat je vrlo duhovit, mentalitet je specifičan, duhovite te situacije, a inače ima jako ozbiljnih momenata, mislim da će se publika lepo vezati za njihovu ljubavnu priču, ima i paralelno druga ljubavna priča između mene i Nemanje Oliverića i plus Viktorov život koji se eto razvija u toj tekstilnoj industriji, vrlo bogat film. Petar Ristovski je zaista bio toliko koncentrisan i divan prema svima nama, ništa nije moglo da ga iznenadi, 101 naše pitanje nije moglo da ga zbuni i mislim da se to vidi“, kaže Mićalović.

Ristovski na pitanje o leskovačkom dijalektu kaže da vuče korene iz Čačka.

„Ali mi glumci smo valjda navikli da se bacamo u hladnu vodu, uz pomoć divnih Leskovčana, koji su bili divni domaćini, a o južnjačkom leskovačkom dijalektu – nadam se da neću izaći pognute glave iz bioskopa“, kaže ona.

Na pitanje nedostaju li nam priče o građanskoj Srbiji, Mićalović odgovara potvrdno.

„Ja u JDP igram predstavu Pučina, Nušić je pisao, isto jedna građanska drama. Ja sam tako zamišljala kada sam došla ovde da studiram, Beograd, Beograđanke stare, to se negde izgubilo, mislim da smo sada u najopasnijem međuprostoru, kada ne znamo da li i kako progovoriti i na šta ukazati, koji problem, ali ono što je naš posao kao umetnika to je da ukažemo na neko lepše vreme, evo to govori i ovaj naš film. Ja sam mnogo igrala u epohama i uvek ću im se rado vraćati, zato što nekako uspemo na trenutak da pobegnemo u nešto mnogo bolje nego što je sad“, kaže ona.

Ristovski dodaje da je želja svakog od nas da prostor u kome smo učinimo boljim mestom za život.

„Ali to upravo možemo učiniti tako što svaki pojedinac svoje dvorište počisti. Pa tako i ovaj film govori o tome, o tom Stojanu Jovanoviću Conetu koji se vratio iz rata i rešio da od tog malog mesta napravi jedan veliki grad, odnosno veliki svet“, kaže ona.

Ovaj film je, dodaje, bitan i zbog toga što nas podseća na to da je sva moć u našim rukama.

„I da ne treba da krivimo druge ljude i da nije nijedno vreme bolje od drugog, ljudi su uvek isti, uvek sa dve ruke i glavom, mislim da će ljudi izaći s osmehom iz bioskopa, a kasnije i gledajući seriju“, kaže ona.

Premijere filma su u Leskovcu 6. marta, u Nišu 7. marta, 9. marta u Beogradu, a 10. u Novom Sadu.

Govoreći o situaciji o pozorištima, Mićalović kaže da koliko god da je glumcima sve neizvesno, misli da je publika u većem problemu.

„Želim da se zahvalim publici na strpljenju i razumevanju, jer je viša sila u pitanju, ali ja nekako mislim da se nazire kraj“, kaže ona.