Navršava se 170 godina od rođenja Stevana Sremca - pisca koji je nasmejao i opomenuo Srbiju

Sremac je rođen u Senti 11. novembra 1855. godine, i rano je ostao bez roditelja. Odgajio ga je ujak Jovan Đorđević, znameniti književnik i autor teksta srpske himne „Bože pravde”, osnivač i prvi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.

U prestonici je završio gimnaziju i studije istorije na Velikoj školi, a kasnije radio kao profesor u Pirotu, Nišu i Beogradu. Tokom oslobodilačkih ratova 1876 do 1878. godine učestvovao je kao dobrovoljac, pokazujući snažan patriotski duh.

Sa književnim radom počeo je relativno kasno, ali je stvorio dela koja su obeležila epohu i ostala živa u kolektivnom pamćenju.

Najznačajnija dela Stevana Sremca uključuju romane Zona Zamfirova, Ivkova slava i Pop Ćira i pop Spira, koji su poznati po svom humoru, realističnom prikazu života u Srbiji i živopisnim likovima.

Pored njih, značajni su i pripovetke Božićna pečenica, Limunacija na selu i Junak dana ili Njegov dan.

Zona Zamfirova (1906) smatra se njegovim najpoznatijim delom, ljubavnom pričom smeštenom u nišku varoš, prepunom lokalnog humora i autentičnih detalja.

Ivkova slava (1895): Prikazuje bogatu, veselu i raskalašnu proslavu, koja služi kao pozadina za mnoge zabavne i živopisne situacije.

Pop Ćira i pop Spira (1898): Kroz život dva seoska popa, Sremac duhovito i ironično slika život u maloj varoškoj sredini i sukob tradicije i novog.

Božićna pečenica (1893): Jedna od ranih i značajnih pripovetki koja pripada žanru seoske humoreske.

Limunacija na selu (1896): Još jedna pripovetka koja odlikuje Sremčevu sposobnost da na duhovit način opiše svakodnevicu seljaka.

Junak dana ili Njegov dan (1904): Pripovetka koja se bavi temom sujetnog i sujetnog čoveka, koji je zaslužan za svoju "slavu".

Njegova dela postala su neizostavni deo srpske kulture, a mnoga su doživela i filmske i pozorišne adaptacije.

Niš je zauzimao posebno mesto u njegovom životu i stvaralaštvu – grad u kojem je predavao, družio se i zapisivao životne slike postao je inspiracija za njegove najslikovitije junake.

U njima je spojio duh južnjačke varoši i pripovedačku tradiciju vojvođanske ravnice, ostavljajući svedočanstvo o vremenu u kojem su se sudarali stari običaji i nova, građanska shvatanja.

Poznat kao „pisac sa beležnicom”, Sremac je sa mnogo topline i humora beležio svakodnevicu „malih ljudi” – njihov govor, mane, vrline i smešne strane života.

U njegovim delima oseća se istinska naklonost prema narodu, ali i ironija prema samozvanim „prosvetiteljima” i „naprednjacima” koje je umeo da prikaže sa duhovitom oštrinom.

Sremac je ostao upamćen i kao duhovit boem i gospodin starog kova, čest gost beogradskih kafana „Kolarac”, „Ruski car” i „Tri šešira”.

Nikada se nije oženio, ali je iza sebe ostavio bogat književni opus i neprolaznu sliku srpskog mentaliteta.

Preminuo je 25. avgusta 1906. godine u Sokobanji od sepse. Sahranjen je sa velikim počastima na Novom groblju u Beogradu.

U čast književnika, grad Niš je 2004. godine ustanovio nagradu koja nosi njegovo ime i koja se dodeljuje za najbolji roman ili knjigu priča na srpskom jeziku.