Ovacije za film “Živko Nikolić – Nedosanjani san” u Herceg Novom

Film je svojevrsni omaž jednom od najvažnijih sineasta ovdašnje kinematografije koji je preminuo 17. avgusta 2001, i prikazan je u okvru pratećeg programa festivala koji dodeljuje priznanje s njegovim imenom, Nagradu „Živko Nikolić“ za specijalni doprinos filmskom izrazu, u gradu gde je završio Umjetničku školu, a prepuno gledalište Dvorane Park ispratilo je premijeru višeminutnim stajaćim ovacijama.

“Živko Nikolić – Nedosanjani san” je, kako za Danas objašnjava Senad Šahmanović, zapravo „film o filmu“ koji Nikolić zbog nedostatka sredstava nije uspeo da završi.

– Jednu od epizoda svojih „Oriđinala“ Živko je prepoznao kao igrani film, koji je jako želeo da snimi. Okupio je ekipu, i uz veliku podršku tadašnjeg rukovdstva RTCG krenuo u snimanje TV filma. Taj materijal je svo ovo vreme stajao na kasetama, i nikada se nije puno uradilo po tom pitanju, iako je bilo raznih inicijativa. Preuzeo sam odgovornost da to realizujem, uz punu podršku RTCG, u čijoj smo produkciji napravili ovaj projekat.

Prema Šahmanovićevim rečima, Živko je snimio oko šezdeset odsto materijala za taj televizijski film, deo materijala se u brojnim seljenjima, presnimavanjima izgubio, pa je bilo važno sve sastaviti, rekonstruisati i nakon toga krenuti u dalji istraživački rad.

– Obavljeni su razgovori sa najbližim saradnicima, analizirane knjige snimanja, napravljen plan i strategija, pa smo krenuli u realizaciju. Nakon nekog vremena materijal je počeo da dobija svoj oblik, ali ga nije bilo dovoljno za igrani film, pa je odlučeno da se ide u pravcu ideje pravljenja filma o filmu, i tako smo ušli u rad koji je trajao dve godine – objašnjava reditelj.

Na ovogodišnjem hercegnovskom festivalu s velikim uspehom premijerno je prikazan Šahmanovićev igrani film „Sirin“, ali, kako ističe, on je veću tremu imao pred premijeru filma posvećenom Živku Nikoliću.

– Veća je obaveza prihvatiti takvu odgovrnost – struktuirati materijal koji je snimio jedan velikan nije nimalo jednostavno. Tu postoje brojni izazovi, prebaciti se u njegovo razmišljanje, otrkriti šta je želeo da kaže, na koji način bio on to strukturisao. Srećom, Živko Nikolić je deo naše kulture, i ja sam, i svi mi iz čitave Jugoslavije i verovatno i šire, odrastali smo na njegovim fllmovima, analizirali ih, pre svega one dokumentarne, a onda i igrane, njegov pristup temama, i njegova dela su „naš teren“.

Ali, jedno je posmatrati, pisati, gledati, diviti se, a drugo je baviti se time i montirati ono što je on snimio. Najteže mi je bilo sastaviti materijal, pa onda ući i videti šta je to, jer knjige snimanja tada nisu bile tako precizne, prošlo je puno vremena, dosta toga je izgubljeno. Nije bilo lako naći narativnu nit i sve to povezati, smisliti koncept i dati mu neku dodatnu vrednost.

Tako smo krenuli ka dokumentarnom filmu, ali kreativnom, a to je klizav teren, kao po ivici noža, može vrlo lako da skizne u nekom drugom smeru. Mi smo dali sve od sebe da dobijemo reakciju publike kakvu smo sada imali na premijeri, i izuzetno sam uzbuđen i srećan. Ne zbog nas, već pre svega zbog Živka – ističe Šahmanović.

– Nismo bili svesni kakvog smo umetnika imali, a Živko je zaista bio genijalan, neka njegova ostvarenja se izučavaju i na nekim evropskim filmskim akademijama. I ako nismo za života, da probamo da mu se odužimo posthumno. Svaki moj trenutak proveden sa njegovim materijalom i arhivskim snimcima bio je pun emocija prema Živku, osećao sam taj duh i tu obavezu prema njemu. Bio je jedan od najposebnijih reditelja, išao je ispred svog vremena, imao je istančan senzibilitet da napravi čudesne i neponovljive stvari, da snima naga ljudska tela, ali da to bude zaista jedna posebna vrsta umetnosti, posebna vrsta performansa.

U tom smislu ovde nije bio prihvaćen, doživljavao je i mnoge neprjatnosti. Napravio je film „U ime naroda“, svoje pretposlednje delo, koji je dosta „kumovao“ da on ne bude baš omiljen među tadašnjim vlastima. A Živko se bavio svojom umetnošću, a ne politikom i nekim društvenim temama koje su sa ruba, nego dubljim temama. Stvarala se i određena zavist, bio je jako uspešan, jer kada ste takav velikan to je samo po sebi kazna, mnogi žele da pronađu neku lošu tačku po kojoj bi vas okarakterisali – kaže reditelj.

O daljem životu fillma “Živko Nikolić – Nedosanjani san” ističe da bi voleo da ga vidi najšira publika.

– Još nemamo dogovore sa distributerima, film je „spakovan“ pre tri dana za ovu premijeru, naša je želja bila da se prikaže u Herceg Novom, jer bi Živko, da je živ, sigurno voleo to mesto za premijeru, i ja sam insistirao da to bude na festivalu. Sada ćemo krenuti i u te razgovore sa drugim festivalima u Srbiji i regionu – kaže Senad Šahmanović.

„Živko Nikolić – Nedosanjani san” snimljen je po scenariju Dragana Koprivice, a u glumačkoj ekipi su Dijana Marojević, Svetlana Cemin, Mirko Vlahović, Milutin Karadžić, Dubravka Drakić, Ivana Mrvaljević, Jelena Mila, Bojana Kovačević, Marina Bukvički, Vesna Vujošević, kao i Ljiljana Kontić, Dragomir Felba, Vera Crvenčanin Kulenović.

U autorskom timu su i direktori fotografije Savo Jovanović, Slavko Todorović i Danilo Papić, montažer Vladimir Radovanović, za muziku je bio zadužen Ivan Marović. Producent je RTCG, a producenti su Radomir Pule Milović i Igor Maraš.

Film je sniman u Nikšiću, Podgorici, Beogradu i Njujorku i važno je pogledati ga, naročito zbog novih generacija, jer je Živko Nikolić, nažalost, postao shvaćen i poštovan tek kada je napustio ovaj svet.