Kroz istoriju klasične muzike postojale su brojne legende, mitovi i sablasne priče. Za Paganinija se govorilo da "prodao dušu đavolu", Šumana su mučile misli o smrti, a Gustav Maler je bio opsednut sopstvenom prolaznošću.
Classic FM izdvojio je pet komada klasične muzike koji su inspirisani smrću, tugom ili – duhovima.
Mocart: Rekvijem u d-molu
Rekvijem je sam po sebi već prilično zastrašujuć, ali poreklo Mocartove poslednje kompozicije – nedovršen u vreme njegove smrti – zaista je zastrašujuće. Legenda kaže da je Mocartu, dok je bio prikovan za krevet i patio od groznice, prišla mračna figura i tražila mu da komponuje delo.
Ovaj mit je ovekovečen u filmu „Amadeus“. U drami Pitera Šafera i kasnijoj filmskoj adaptaciji, ljubomorni Salijeri prilazi Mocartu, prerušen u Komendatora iz Don Đovanija (koji i sam ima običaj da odvlači ljude u pakao) da naruči delo.
Umesto figura iz dubina pakla, delo je naručio mnogo gori lik: nemački grof i prevarant po imenu Franc fon Valseg, koji je često krao dela drugih kompozitora i potpisivao ih kao svoja. Čak i tako, činjenica da je Mocart umro dok je komponovao Rekvijem i da je on ostao nedovršen, dodaje natprirodnu auru prisutnu u Rekvijemu, koji jeste najdramatičnija muzika koju je ikada napisao.
Rozmari Braun: Isus hoda po vodi
Možda najbizarnija i najsablasnija od svih kompozitorskih inspiracija dolazi od malo poznate engleske kompozitorke Rozmari Isabel Braun, pijanistkinje i duhovnog medija koja je tvrdila da su joj mrtvi kompozitori diktirali nova muzička dela…
Braun, koja je umrla 2001. godine, tvrdila je da je svaki kompozitor imao svoj način da joj diktira note: List je kontrolisao njene ruke u nekoliko taktova istovremeno; Šopen joj je govorio note i gurao joj prste ka dirkama; Šubert je pokušavao da joj peva svoje kompozicije; a Betoven i Bah su jednostavno diktirali note. Tvrdila je da su kompozitori s njom razgovarali na engleskom.
Psiholog Robert Kastenbaum analizirao je njene kompozicije i zaključio da je malo verovatno da su joj ih diktirali duhovi, napominjući da „nema upečatljivih tema, složenih struktura, dubina osećanja, niti harmoničnih, tonalnih ili ritmičkih inovacija“.
Šta god da je istina, pošteno je reći da bez obzira koliko volite kompozitora, bilo bi bolje da vas ne kontaktiraju iz groba…
Maler: Treći stav iz Simfonije br. 1
Austrijski kompozitor Gustav Maler je tokom svog života imao mračnu fascinaciju smrću.
Rođen u velikoj porodici u eri u kojoj je smrtnost novorođenčadi bila visoka, bio je svedok smrti nekoliko svoje braće i sestara.
U trećem stavu svoje Simfonije br. 1, Maler prilagođava popularnu dečiju rimu „Frere Jacques“ u molski tonalitet, koji potpuno preokreće efekat muzike.
Maler se prisetio kako je bio inspirisan sećanjem na kovčege svoje braće i sestara. Upotreba dečje pjesmice je tipično ironičan Malerov gest, a mračna priča iza komada još uvek proganja slušaoce do danas.
List: Totentanz (Ples smrti)
Ako volite svoj jezivo, onda je Franc List tu za vas. Podnaslovljeno „Parafraza o Dies irae“ (dan gneva), priča iza ovog dela je zastrašujuća kao i sama muzika.
List – kao i svaka druga istaknuta ličnost romantizma – bio je opsednut smrću. Pored Totentanza, komponovao je i „Funeralije“, „La lugubre gondola“ i „Pensee des morts“, koji svi pokazuju fascinaciju ovom temom.
Možda i nije iznenađujuće, s obzirom da je mladi List živeo u Parizu koji je bio uzdrman od terora Francuske revolucije, a giljotina se još uvek koristila za javna pogubljenja.
Smrt je bila svuda, ali očigledno to nije bilo dovoljno za Lista, koji je bio redovan u pariskim bolnicama i azilima ranih 1830-ih i bio poznat po tome da posećuje zatvorenike u tamnicama koji su bili osuđeni na smrt.
Ova praksa dovela je do morbidnih, zastrašujućih, ali zabavnih muzičkih dela, koji su inspirisali kompozitore horor filmova više od veka kasnije.
Šuman: Nachtstuck
Romantični kompozitor Robert Šuman imao je izuzetno turbulentan život, sa nekoliko epizoda ogromne depresije koje su ga proganjale. Uprkos tome, tačnije zbog toga, uspeo je da napiše neke od najlepših dela klasične muzike ikada.
Njegove „Nachtstuck“ nastale su usled straha od smrti svog brata.
„Uvek sam viđao pogrebne povorke, kovčege, nesrećne i očajne ljude. Često sam bio toliko uznemiren da su suze tekle, a nisam znao zašto – tada je Terezino (Eduardova žena) pismo stiglo, i znao sam zašto“, rekao je on.
Uprkos ovim užasnim okolnostima, četiri minijaturna dela koja čine „Nachtstuck“ veoma su izražajna, lirska i delikatna.
Povezane vesti
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare